Wednesday, August 13, 2014

ARA CD

Dugo me nije bilo, jbg, ali tu smo, vasi nismo.
Razlog za javljanje je konacno reizdavanje kompilacijskog albuma "Artisticka Radna Akcija" na CDu.
Ja sam vec na 753 mesta pisao kako je ovo odlican, ali nazlost nedovoljno zapazen album, pa cu samo ukratko da se ponovim:
U vreme ekspanzije panka (manje) i novog talasa (vise), brzo nakon "Paket Aranzmana" Jugoton se ekspeditivno angazovao oko objavljivanja kompilacijskog albuma novih beogradskih bendova, pretpostavljam verujuci u uspeh "Paket Aranzmana" i sa nadom da se otkriju neki novi Idoli.
To se sa ARA-om nije desilo, ali se desilo da 10 odlicnih bendova dokumentuje svoje (mnogi od njih kratkotrajno) delovanje te 1981 godine. Enco Lesi je sve to manje-vise uspesno zabelezio u svom studiju, a Jugoton upakovao u zaista dugosvirajuci album.
Komercijalni uspeh je izostao, a kritika Ljube Trifunovica u Dzuboksu je bila jako, jako losa. To, i gomila drugih razloga prozurokovalo je raspad vecine bendova i jedino su U Skripcu opstali i postigli neki manji koemrcijalni uspeh kasnije.
Zaista ne nalazim niti jednu pesmu koja ne valja na ovoj kompilaciji - ima samo onih koje su nesto slabije od drugih. A od bendova koji su ovde ostavili izuzetan doprinos izdvajam: Radnicka Kontrola, Urbana Gerila, Defektno Efektni, Profili Profili, TV Moroni...
Sto se samog reizdanja tice - treba da budemo srecni da se uopste desilo. Snimci su sa originalnih traka, mastering je skroz dobro uradjen. Pakovanje standarno slabo za nasa reizdanja, narocito propratni tekst, koji gotovo da i nema neke veze sa albumom, osim povremenih anegdota nekog od clanova benda. Najsmesnije je sto je pisac teksta na momente izuzetno rasisticki/nacionalisticki raspolozen, a sve vreme tvrdi kako su ti pankeri bili zesca levica...
Ne kapiram zasto izdavac nije nasao nekoga ko bi pricao o snimanju ovog albuma, a ne o "pank sceni" u Beogradu iz tog vremena...
Ovde je link wav fajlova koji je jedan dobri duh okacio na nekom forumu, a ja sam OVDE ubacio skenove omota, te odlican tekst iz Vremena od pre neku godinu koji se bavio fenomenom ARA. Uzivajte!

Thursday, February 6, 2014

Noviteti "nove" muzike

Zahvaljujuci jednom dobrom liku evo prgrsta do sada nevidjenih stvari po nasim blogovima iz branse nova klasicna muzika, elektro-akustika i slicno.







Ljubica Maric - Box set


Saturday, December 28, 2013

Srecna 2014!

Ne, nisam vas zaboravio.
Zelim vam svako dobro u Novoj Godini, a sebi vise para i vremena za blog i ostale stvari.
Uzivajte!

Sunday, August 25, 2013

krci, buka, blago meni

Tko ne pamti, iznova prozivljava...
Patareni, sa svim svojim postavama i bratskim bendovima su bili/ostali vrhunac ex-YU i kasnije hrvatske HC scene. Ako kojim slucajem niste culi neko od njihovih 175 izdanja ovde je pet diskova koji dobro predstavljaju bend. Meni je najdrazi BUka, ali poslusajte i odlucite sami

Omoti ukljuceni, samo par diskova sam "tagovao", s obzirom da imaju po preko 50 pesama nije mi se dalo...

Sunday, August 18, 2013

Alex Marinkovic - Kinetix 12" EP

Ja i techno dugo, dugo nismo dobro stajali. Jebemliga, kad je sve to krenulo ja sam bio duboko u rokenrolu da bih obracao paznju. sada kada je vreme proslo lagano istrazujem i elektronsku muziku. Laik jesam, ali vidim da tu i tamo ima dobrih stvari.
Ovaj EP sam kupio negde 2000-te preko Forced Exposure sajta. Nikada nisam cuo za lika, ali videh da je nase gore list, pa da potrosim pare kako dolikuje. Aleksandar Marinkovic je tehnicar iz Cacka i za Isophlux je imao dva 12" EP-ja. Sta se dalje desilo sa njim nemam pojma, google mi daje milion ljudi sa istim imenom. Uglavnom, jos onomad mi je ovaj EP bio odlican. Nimalo uobicajene komercijale vezane za techno, minimalno i zestoko u svakom pogledu.
Izvadih ga sa police pre neki dan i slusah ga nekoliko puta, pa reko' da podelim i sa vama u retkim trenucima kada se ovde javljam.
Nadam se da ste dobro.
Pozdrav,
Tehnofonije

Sunday, June 23, 2013

da objasnim...

...posto stizu komentari za obnove linkova i slicno: ja zaista nemam vremena da to obavim, izvinjavmo se, mnogo se izvinjavamo...

Imam nesto muzike koje nema na netu, ali to ceka neka bolja vremena.

Jeste, zalio sam se i pre, ali je zaista zajebana situacija sto se vremena i novca tice (a te dve stvari idu zajedno), plus treba i sa decom izaci na kraj.

Dakle, javljanja ce biti sporadicna, kao do sada.

Pozdrav,
Gramofonije

Japan, osmi put(nik)

Evo me u Japanu po osmi put. Ko je pratio moja prosla pisanija iz zemlje izlazece radijacije znao je da sam se hvalio kupovinom muzike i jedenjem/pijenjem. Sto se ovoga puta tice, dve stvari: nema se para i putuje se sa decom.
Dakle, krenuli smo iz Perta 18-og maja. Leteli smo sa, meni uvek pouzdanim i udobnim Singapore Airlines, mada ovoga puta nisam bio skroz super zadovoljan, ali da se ne zalim previse. Put je bio bez ikakvih problema, mada napominjem da smo putovali s decom, a ko je to iskusio zna da to nije nikakva uzivancija.
Kad smo sleteli u Singapur pridruzila nam se jedna starija Japanka koja je bila u poseti cerki i unucima koji zive u Pertu. Zamolila nas je da bude sa nama jer nije bila sigurna da zna gde da ide za let na Tokijo. Mi, ovako dobri i fini, nismo mogli da je odbijemo. Inace je iz Fukusime i prezivela je cunami, srecom. Nakon toga su joj se cerka i unuci sklonili na sigurno u Pert.
Changi aerodrom je velik i lako je ubiti tri sata, cak i sa klincima, koji su se ponasali kako dolikuje. Ipak, ili ja ne znam ili ono malo restorancica koji su na Terminalu 3 nisu nizasta. Jeo sam nekakve splacine, mada ne znam ni zasto, jer nisam bio gladan.
Najvece iznenadjenje je sto smo, na neku foru/promociju, dobili vaucere u vrednosti od $40 po osobi - za nas cetvoro $160. Nisi mogao da ih pretvoris u pare, ali smo mogli da ih potrosimo u bilo kojoj radnji na aerodromu. Osim klope i igracaka za klince ja sam pazario fine slusalice (tzv. earphones) marke Nakamichi, za koju nisam cuo jedno 30 godina. Odlican pazar!
Put do Tokija je bio skroz OK, klinci su uglavnom spavali, ja uglavnom nisam. Stigli smo, ekspres brzo prosli kroz pasosku kontrolu/carinu i seli na voz do tazbine.
Prvi dan se jelo i odmaralo.
Drugi dan sam otisao u Jokohamu da izvidim situaciju po prodavnicama ploca. Otisao sam u svoj omiljeni Recofan - ceo sprat robne kuce pun puncijat vinila! Malo sam ceprkao po ogromnoj $1 sekciji, pa posle presao na skuplje ploce. Kao sto rekoh, ovoga puta nema para, pa sam bio ekonomican. Nasao sam sekciju gde je sve bilo $3.80, ali je bio i neki znak na japanskom koji, naravno, nisam razumeo. Kada sam probrao jedno 6 ploca i odneo na kasu ukapirao sam da ta sekcija ima $2 snizenje po ploci, pa je na kraju svaki LP koji sam uzeo bio $1.80, sto je neverovatno. Mislim, nije bilo nekih ultra raritetnih izdanja, ali sam ostavio gomilu stvari koje bih voleo da imam - nadam se da odem opet i pazarim jos toga.
U Japanu tesko mozes da nadjes dobru kafu u kaficima. A onu kozju mokracu cije ime necu da pominjem (a rimuje se sa fucks) nemam nameru vise ikad da probam. I tako, svaki put kad sam bio u tazbini blizu kuce vidim radnju koja se zove "Coffee Merchant". Uvek sam se pitao sta je to, a ovog puta umirem za kafom (deca/nespavanje), pa sam rekao zeni da odemo do radnje i vidimo sta ima.
Parkirao sam makinu pred ducanom i usli smo u radnju. Gazda se blago sokirao, jer prvo radi na veliko i musterije ne dolaze u radnju, a drugo video je jednog ogromnog nejapanskog deliju kako mu ulazi na vrata.
Elem, lik je vrlo pricljiv i nakon jedno pola sata izasli smo sa besplatnim uzorkom kasnije se ispostavilo odlicne kafe, pa smo nakon par dana kupili jos.
Treceg dana sam otisao u Tokijo da ostavim ploce svog starog benda Soviet Valves po radnjama i da se vidim sa prijateljem. Naravno, pazario nesto ploca, ukljucujuci i "Ne budi me bez razloga" Rajka Kojica. ne zato sto volim (ne volim), vec jer je bilo dzabe pare.
Nakon par dana otisli smo u banju, tj jednoj od mnogi u oblasti Izu. Put je bio kojih par sati vozom, a onda voznja busem do hotela. To je bio tradicionalni japanski hotel ryokan. Bilo bi lepse da sam bio samo sa zenom, ali da se ne zalim non stop. Uglavnom, klopa je bila odlicna, ali nijednom nisam mogao da skroz uzivam. Banja je bila banja - uvek dobro. Isao sam i na masazu, setao, gledao svice nocu...
Kad smo se vratili opet sam otisao u onu radnju sa plocama i pazario kamaru stvari, cak 4 vinila Laibach. Jebiga, nisam mogao da odolim. Kupio i Ibanez AD-9 pedalu (analog delay, original japanska pedala, ne rezidanje), proverio je u radnji, fenomenalno zvuci.
Skoro svakog dana sam vodio klinca u obliznji parkic. Tamo je upoznao masu dece (a ja masu mladih mama) i razlika izmedju Australije i Japana sto se klinaca tice je da u Japanu deca mogu da izlaze sama bez problema. Da ja pustim klinca da sam izadje u pertu mislim da bi komsije zvale policiju, drzava ga smestila kod neke porodice, a ja bih zavrsio u zatvoru. U Japanu je vise kao kod nas - deca se slobodno igraju po parkovima/igralistima. Klinci su uglavnom bili dobri i strpljivi druzeci se sa mojim sinom (koji je sa 3 i po godine bio znatno mladji od ostalih). On je uvek probijao led i prvi se javljao/predstavljao/gledao sta se igraju i slicno.
Isao sam na jednu svirku u Tokijo - gorepomenuti prijatelj svira u rnr bendu the Gimmies i pozvao me na koncert. Njih sam gledao par puta u Pertu pre jedno 8 godina, bili su OK, ali malo previse the Hellacopters fazon, pa nisam bio ushicen pozivom, ali sam se uredno odazvao. Nasao sam ih u klubu (mala soba 3 sa 3), odgledao tonsku probu, pa smo otisli u obliznji restoran. Tamo me sacekalo prvo iznenadjenje - prvi pola sata svo pivo koje mozes da popijes kosta $3.80! Ja sam tu akciju maksimalno ispostovao.
Jeli smo i pili i krenuli ka klubu. Tamo me sacekalo drugo iznenadjenje - dva sta sve sto mozes da popijes je bilo svega $15 - za te pare jedva mogu jedno pivo ovde u Pertu da kupim. Naravno, pohlepna budala je navalila kao alav i sutradan sam zalio, ali kad nemam takvu sansu svaki dan.
Koncert je bio odlican, the Gimmies su sada mnogo bolji i sviraju melodicni rnr, nista novo, ali odlicno. Drugi bend koji je razvalio je Three Minute Movie - klasican ali ubojit power pop, svaka pesma je valjala.
Ostatak puta je bio uobicajen, a povratak u Pert, kao i uvek, depresivan...

Sunday, February 24, 2013

Nenad Antanasijevic - intervju


Nije tajna da prva dva albuma Pilota jako volim. Tako sam jednog zaludnog dana na poslu lutao internetom i naleteo na stranice bubnjara Pilota na prva dva albuma i video da se on jos uvek bavi muzikom. Stupoio sam u kontakt, a Nenad Antanasijevic je vrlo ljubazno odgovorio. Ovo sto sledi je manji internet intervju sa maestrom. Linkove za njegovu muziku mozete naci na kraju inrevjua. Uzivajte!


Za pocetak, kako bi predstavio sebe nekome ko te ne poznaje?
Hahaha…moram priznati  da sam se na trenutak  zamislio, ali zahvaljujući tome što sam se u pravo vreme našao na pravom mestu, odnosno na početku stvaranja novog talasa i muzike u tadašnjoj SFRJ, mene je lako predstaviti...sasvim je dovoljno reći „prvi bubnjar PILOTA“ i svi se odmah sete pesme „Ne veruj u idole“...i dan danas me ljudi vezuju za PILOTE i znaju kao Neša Pilot...


Kada je pocelo tvoje interesovanje za muziku? Sta si slusao u detinstvu i kada/kako si poceo da sviras bubnjeve? Kako se zvao tvoj prvi bend?
Ono što mnogi neznaju o meni je to da sam završio nižu muzičku školu za violinu…u to vreme obavezan je bio i pomoćni instrument a ja sam izabrao klavir…kao violinista sam imao dosta nastupa u osnovnoj školi gde sam na maloj maturi prvi put uživo video i čuo bubnjara nekog rok sastava gde sam potpuno “odlepio” za bubnjem…prvi bend sam imao u srednjoj školi, nismo imali ime, jednostavno se okupili, a ja sam svirao orgulje…na jednoj pauzi, tokom probe, seo sam za bubnjeve i onako neobavezno odlupao što je fasciniralo moje tadašnje drugare iz benda koji su mi rekli da sam kao stvoren za bubnjara…


1977.godine napravio sam prvi bend sa gitaristom Vladom Negovanovićem i basistom Mišom Jovićem (ex grupa BUTIK) a ja sam umesto bubnja imao jednu tarabuku i kontra činelu dobijenu na poklon od tetke…kako smo i u takvom sastavu zvučali prilično dobro nastao je pritisak po političkoj liniji na moga oca da mi kupi bubnjeve…ne beše mu baš pravo ali ipak mi je kupio moj prvi komplet bubnjeva “TON”…kako sam u zgradi gde sam stanovao (sadašnji BITEF) imao zgodan podrum za probe tu su počeli da se okupljaju muzičari početnici tog vremena…


tako je i nastao moj prvi kreativni i pobednički bend JAMES sa kojim sam pobedio na lokalnoj gitarijadi i stekli pravo da u Studiju 6 snimimo singl…u grupi JAMES je pored mene bio Aleksandar Saša Rodić (ex LAKI PINGVINI)…u to vreme dosta se slušao Deep Purple i Led Zepellin, kao i ZZ Top i naravno SMAK pa je to i bio pokretač stvaranja odredjenog načina sviranja…ja sam nekako u to vreme, za druge nepoznate, otkrivao i slušao muziku Billy Cobhama i Gino Vanelia pa me je to odvelo u novi bend BICIKL sa Jovanom Stojiljkovićem (ex ALISA) koji je bio poprilično zahtevan u bubnjarskim partijama i neobičnim sinkopama…poprilično me je muštrao ali sam ipak mnogo od njega naučio…nakon  grupe BICIKL nastaje grupa BUTIK…


Nebojša Antonijević Anton (PARTIBREJKERS),  na žalost pokojni Jane Pardjovski (ex JACARTA), basista Miša Jović, pevač kome sam zaboravio ime i ja činili smo petorku koja se po izričitoj želji Antona bavila zvukom i pesmama Alman Brothers Banda, što je u tom punk periodu bilo poprilično drugačije i nostalgičnije od ostalih bendova…na žalost (ili ne) Anton, Jane i Miša odlaze da služe vojni rok a ja utrčavam u novosnovani bend po pozivu Kikija (tadašnja grupa KAKO)…ni on sam a ni mi oko njega nismo imali pojma šta i kako, niti smo imali ime benda, jednostavno smo se okupili da stvaramo neku drugačiju muziku…aktuelni su bili ska i Police pa smo eksperimentisali u tom pravcu…kako je gitaristi Goranu Bogićeviću otac bio pilot, te je posedovao i uniforme, pao je predlog da se bend nazove PILOTI…sve nakon toga ulazi u istoriju i pamćenje za sva vremena…


Svirao su bubnjeve u legendarnom beogradskom bendu Butik, gde su pored tebe bili i Svaba, kao i, ako se ne varam, Anton iz Partibrejkersa. Reci malo o tom bendu, koliko dugo ste svirali, kakvu vrstu muzike, je li bilo ikakvih snimaka?
BUTIK je bio rasadnik budućih velikih bendova i poznatih imena…u suštini je to bio vrlo neobičan period gde su bendovi nicali i nestajali preko noći…Švaba je kratko bio u BUTIKU jer je prešao u tadašnju grupu LIMUNOVO DRVO u kojoj je bio Milan Mladenović (ex EKATERINA VELIKA), a nakon toga u ELEKTRIČNI ORGAZAM…BUTIK je trajao jednu godinu ali nema baš nikakvih zvučnih arhiva…kao špto sam već naveo, po Antonovoj želji smo se bavili zvukom i  pesmama Alman Brothers Banda…ja sam završio u PILOTIMA, Antom je posle vojske napravio PARTIBREJKERSE a Jane JACARTU…


Kako si pristupio Pilotima?
U tom burnom periodu stvaranja i raspadanja bendova nastajale su zaista čudne kombinacije ljudi i muzičara po Beogradu…pošto se grupa KAKO raspala Kiki je sa Androm basistom i gitaristom Goranom Bogićevićem napravio novi bend, tražio je dobrog i iskusnog bubnjara, a ja sam posle BUTIKA ostao bez benda pa me je Kiki pozvao u bend…to je bilo vreme kada smo se svi u Beogradu medjusobno dobro znali i družili…danas, na žalost, nije tako…

Koliko kapiram, Piloti su vrlo brzo po osnivanju dobili zeleno svetlo od PGP RTBa za snimanje albuma, sto je u ono vreme bilo neverovatno. Kako se to tebi cinilo?
Iskreno, o ploči niti o bilo kakvoj slavi nismo ni razmišljali…bili smo tek oformljen bend sa puno energije i radosti što sviramo ono što volimo na najbolji mogući način…celu priču oko ploče isterao je novinar Aleksandar Gajović na čiju preporuku smo i dobili ugovor sa PGP…imali smo 15ak pesama ali je zbog tadašnje cenzure sa ploče izbačena jedna zbog navodno spornog teksta a još dve su ispale sistemom eliminacije nakon finalnog preslušavanja…u suštini, ploču nismo ni doživeli kao nešto veliko i fascinantno jer smo mi i bez nje već imali mnogo nastupa i ugovorenih svirki na kojima  je publika znala sve pesme i tekstove napamet…kako, nemam pojma…ono što nismo znali, kao mladi muzičari, je da nismo smeli da potpisujemo obavezujući ugovor da se u roku od godinu dana snime dve ploče…iz tog razloga mislim da je drugi album i doživeo fijasko…


Ja sam tada bio klinac, ali po secanju Piloti su imali solidnu popularnost. Kakvo je bilo stanje stvari sa tvog gledista? Reci i malo o svirkama u to vreme: koliko je sve bilo dobro organizovano? Jesi li bio zadovoljan zvukom?
PILOTI su zaista imali veliku popularnost…čak smo dobijali i poprilične količine pisama od fanova iz cele SFRJ, sačekivale nas klinke ispred zgrade gde smo vežbali, vrištale i bežale..publika je nekako uvek bila deo nas i uz nas..na velikom koncertu u LEDENOJ DVORANI u Zagrebu (20 hiljada duša) prvu pesmu nismo mogli da sastavimo od treme ali je publika bila nešto što se može nazvati čudom…bez nas su sami otpevali pesmu dok se mi nismo opustili i dobrano otprašili naš deo nastupa…u to vreme svi nastupi su bili poprilično dobro organizovani jher su svi bili zagrizli za taj novi pravac pa su davali maksimum…na beogradskim svirkama sam uglavnom ja vodio računa o zvuku jer sam paralelno sa PILOTIMA radio i kao tonac…čak imam i snimak živog nastupa na Kalimegdanu ali Kiki nikada nije dao sglasnost da se to objavi…


Kakvo je tvoje iskustvo u studiju sa Pilotima, kako sa Krletom na prvom albumu, tako i sa Sasom Habicem na “Dvadeset godina? U intervjuu sa Kikijem i Androm nakon drugog albuma sam citao da su se mnogo zalili na Habica.
Prvi album smo snimili u dahu, po principu 1,2,3 idemo…Krle je znao šta hoće od zvuka kao i naše mogućnosti, a  i vrhunski snimatelj Boban Petrović je napravio čudo na osmokanalnom snimaču…jedino što niko nije vodio računa o aranžmanima tokom usnimavanja tako da je ostala zanimljiva greška na “Ne veruj u idole” gde nedostaje 4 takta koju smo kao bend propustili u toku svirke…Drugi album…ehhhh…prvo, samo nastajanje albuma pratilo je mnogo medjusobnih konflikata unutar grupe…Kiki je u to vreme imao devojku koju smo zvali Yoko Ono jer mu je komandovala i on više nije bio odlučni vodja benda već poslušnik koji sprovodi želje svoje drage…ako joj se ne svidja pesma nema je, ako joj se ne svidja član grupe napolje…medjutim, ugovor sa PGP je bio obavezujući i sa rokom kada je trebalo završiti…interesantno je das am ja dve nedelje pre ulaska u studio imao saobračajku u kojoj sam polomio desnu ruku pa su momci hteli da me zamene sa Dragoljubom Djurićićem…medjutim, moj inat je bio jači, pa sam zalepio palicu oko desne ruke i za 10 sati završio moj deo snimanja, što se na ploči može i čuti… Habić se na snimanju osnovne matrice nije ni pojavio pa se posle ispostavilo da je Andra previše lupao po magnetima basa što je rezultiralo bukvalnim ukidanjem basa na ploči i specifičnim zvukom pršteće gitare i bubnjeva…muštrao je Kikija da izvodi neke pevačke deonice i dodaje nepotrebne gitare što je sve posle izbačeno…na žalost, drugi album je u startu bio osudjen na propast…


Licno, tvoje sviranje bubnjeva u Pilotima mi je oduvek otskakalo jedno petsto miliona puta od svirke ostalih ljudi u bendu. U gorepomenutom intervjuu, kada vise nisi bio clan benda. Kiki i Andra su se zalili kako nisi hteo nikakve sugestije da prihvatis u studiju (svaka cast!) – o cemu se radilo?
Phuh…nekako ne umem baš mnogo da pričam o sebi, više to volim da dokazujem delima…šta god da radim volim da istražujem i eksperimentišem…kako sam jedini bio obrazovan muzičar, a istovremeno i multi instrumentalista to je naročito Kikiju smetalo jer je on smatrao da su bubnjari samo bubnjari i da oni neznaju ništa drugo da rade…medjutim odavno sam kod sebe razvio koncept da ukoliko se meni dopada to što radim od toga ne odstupam ni za pedalj…da je bilo drugačije to ne bih bio JA…

Kako je dolo do tvog odlaska iz benda i kako se tvoj zivot odvijao nakon toga?
Nakon aprilskog koncerta 1982 u domu kulture Stari Grad ja sam izbačen iz PILOTA sa izjavom Kikija na radiju i novinama “da je bubnjar poludeo i da su ga odvele dve čike u belom”…u suštini, konflikt je nastao na samom kraju koncerta kada sam ja zgrabio stalak sa činelom i izleteo ispred Kikija i Andre da animiram publiku…njih dvojica se nisu snašla, stali su kao ukopani, a nakon odlaska u garderobu, bez obzira na traženje publike za bis, nisu hteli da izadju te su me nazivali svakakvim pogrdnim imenima i da se takvo nešto ne radi u Beogradu…u tadašnjem “DŽuboksu” je potom pisalo “kako bubnjar PILOTA razbija učmalu šemu na radost publike i fotoreportera koji se dosadjuju podno bine”…dalji komentar nije potreban…nakon toga sam odslužio vojni rok, bio na školovanju u Engleskoj za konstruisanje i održavanje elektronskih muzičkih instrumenata i opreme…nakon povratka 1986 pridružio sam se grupi za moderan balet Smiljane Mandukić i tu zadržao kao igrač dve godine…1990 započinjem solo karijeru kompozitora, multi instrumentaliste i multi medijalnog umetnika i od toga dalje ne odstupam…


Na tvojem sajtu sam video da imas nekoliko albuma kao Antanas, te jedan album sa Bellum Gothic Orchestra projektom. Reci nam nesto vise o tome? Kako je tekao put razvoja rokenrol bubnjara do muzicara ambientalnog sentimenta?
Razvojem INDIE culture i pravca, kao i saznanjem da mogu samostalno da objavljujem, plasiram i kontrolišem sopstvene albume, a na preporuku jednog dobrog prijatelja koji porilično dobro poznaje internet, krenuo sam sa globalnim upoznavanjem auditorijuma sa mojim radovima…najveći uticaj na mene izvršio je Jean Michel Jarre, čiji sam album OXYGEN čuo 1974 , sa svojih 14 godina, i potpuno sebi odredio životni cilj…želeo sam da stvaram takvu muziku…što znači, mnogo pre svih rokenrol avantura sam bio usmeren na to čime ću se u suštini baviti “kada odrastem”…naravno, kako sam jedan od retkih koji smatra da stalno ima da se uči I usavršava, to stalno istražujem I kombinujem nove pravce I tehnike…najveća želja mi je, osim filma I pozorišta koji sam već osvojio, da napravim veliki performans nalik kanadskoj trupi CIRQUE DU SOLEIL…projekat, pre bih ga tako nazvao negoli grupa, Bellum Gothicum Orchestra je jedan moj iskorak ka istraživanju muzičke teritorije koja me izuzetno interesuje a to je progressive simphonic gothic pravac u kojem me fascinira Sarah Brightman…tim je moja radost bila veća kada sam upoznao sestre bliznakinje koje pevaju izuzetno i imaju iste poglede na tu vrstu muzike pa se eto po prvi put moglo čuti moje sviranje električne gitare kao i pevanje…zanimljivo je da je izuzetno veliki broj fanova ovog benda iz Norveške, Italije i Amerike…čak dolazi novinar iz Kanade na leto da napravi priču o nama jer im je potpuno neobično da neko sa takvom muzikom uopšte egzistira na ovim prostorima….


Na koje teskoce nailazis u bavljenu sadasnjim muzickim projektima? Koliko vidim, albumi se prodaju sirom sveta. Kako je stanje kod nas za bavljenje takvom muzikom?
Ehhh…za mene kažu da sam poslednji Don Kihot u borbi protiv vetrenjača…problemi su ogromni, deluju skoro nerešivo…mediji su potpuno uništili bilo kakvu pomisao na kulturu i muziku drugačiju od onih za šatore i široke narodne mase…izuzetno je teško organizovati koncert ili manju svirku ukoliko nisi dovoljno bogat da platiš prostor ili si član neke od silnih političkih stranaka…iz tog razloga sam se u potpunosti okrenuo stvaranju muzike za pozorište i film, ali je i tu veliki problem nabaviti sredstva pa se ljudi snalaze na različite načine…najveći, i nepremostivi problem, je kratkotrajna zainteresovanost ljudi za bilo šta, tako da kada postavim neku novu pesmu ili video to traje nepunih desetak dana, a nakon toga se već osećaju zasićeni i traže novo…u tom pogledu se više ne isplati ni raditi cele albume jer niko nema vremena da ih sluša, što je, moram priznati, prilično poražavajuće…ali, ja sam u svojoj biti veliki i nepopravljivi OPTIMISTA te verujem da će se desiti nekakav kulturološki preokret i sve ponovo doći na svoje mesto…


Linkovi:













Sunday, January 6, 2013

Konacno!!!!!!!!!!

Ovaj snimak sam video u nekoj emisija na TVu 1998, i otada ga trazim. Neki lik je okacio na youtube, Disciplina Kicme, tj. KOja, Kele, Kuzma i ne znam ko jos kao cetvrti clan, Kugla Glumiste performanse u Beogradu, da li je ovaj prvi narator Zlatko Buric???


Piloti - Pilot LP + Dvadeset Godina LP

Bilo je, ali evo opet, novi rip, superiorniji od proslog.

Preslusavao sam oba albuma skorije u kolima i ukapirao da je "Dvadeset godina" malo remek-delo i mozda bolji od prvenca, koji je inace fenomenalan.

Vec sam pre pisao o tome ovde, a sada samo da kazem da je debi album i dalje jedan od najboljih beogradskih LP-ja iz perioda novog talasa. Nazalost, malo je tu previse uticaja ska muzike, valjda se to tako  tada smatralo da treba da bude, ali i te nazovi ska pesmice su zakon! Tekstualno, ceo album je izuzetno dobar i zreo, iako na momente nije moguce provaliti sta Kiki peva.




Drugi album je neslavno propao kada se pojavio, valjda je i taj novi talas prekratko trajao. Ipaka, sada sa ove distance meni licno je taj album jos bolji od "Piloti". Produkcija Sase Habica (kome je to, koliko znam, prvi veci projekat) je odlicna, gitare praste, sve je glasnije nego na prvom albumu, dok su tekstovi jos i bolji nego na prvom albumu. Cak dve balade (po jedna na kraju svake strane ploce), obe zaista odlicne. Jebeni mod biser jugo rock muzike!

Sad, znamo da ovo jos uvek nije reizdato. Bane Lokner mi je 2008 rekao da Kikija boli dupe da remasteruje to. Sta da se radi, covek je zauzet radeci muziku sa politickim bilmezima...

P.S. Slusao sam oba albuma u kolima besomucno ovih dana i jos su mi bolji nego pre! Ne kapiram zasto nije bilo vise ovakvih albuma u SFRJ novotalasnom periodu. Stidljiva Ljubicica je bila blizu, ali malo previse teen, dok su Patrola i Parlament bili polovicno dobri.