Nisam nesto pisao ovih dana, da ne bude samo da se kurchim kako je sve jevtino i kupujem ploce.
Danas smo isli porodicno da pravimo mochi (meko "ch") - http://en.wikipedia.org/wiki/Mochi
Meni je bilo do jaja, pa evo malo opsirnije:
Oko 9.30 ujutro smo otisli do jednog manjeg hrama gde je bila zenina familija sa jos nekoliko porodica. Muska glava te familije, Kawamura-san, mi je kad sam ga prvi put upoznao 2007 haos licio na mladjeg Batu Zivotinju i otada mi je drag lik. Zena je rekla da je red da se ode i malo pomogne, ja nisam znao sta da ocekujem.
Sve vreme smo putovali kroz normalna naseljena predgradja sa zgradama, radnjama i slicno, a onda smo skrenuli i usli u dvosmenru ulicu u kojoj i jedan automobil jedva uspe da prodje koliko je uska i ubrzo smo se parkirali blizu tog hrama, u cijem nas je dvoristu docekala prava domacinska atmosfera - muskarci na jednoj strani rade svoj deo posla, zene na drugoj, a stariji muskarci cimaju sake u pozadini i pustaju muziku.
Mochi je na engleskom rice cake, dakle kolac od pirinca. Pravi se tako sto se pirinac skuva, tj. obari po naski, onda se sipa u jednu poluovalnu posudu koja izgleda kao bure. Prvo dvojica maljevima to dobro promesaju, pa onda jedan maljem lupa, a drugi lik prevrce kao testo za pogacu. Posle nekoliko minuta stavi se na veliku drvenu plocu i onda zene to testo razvlace, prave pogacice ili duguljasta testa. Onda se sve to uglavnom sprema za post-novogodisnje ceremonije 1., 2. i 3. januara.
Znaci, komplet atmosfera je bila izuzetno prijatna, svi su slozno radili, ja nisam pio jer sam vozio, malo sam udarao maljem, jebeno je tesko, plus sam se brinuo da ne rascopam glavu Kawamura-sana. Bilo je dece, pa smo se dzumlej peli na brdo i gledali planinu Fudzi komplet pokrivenu snegom. Sve u svemu, po meni najbolji dozivljaj do sada ovoga puta. Evo i fotki da docaraju malo atmosferu:
Danas smo isli porodicno da pravimo mochi (meko "ch") - http://en.wikipedia.org/wiki/Mochi
Meni je bilo do jaja, pa evo malo opsirnije:
Oko 9.30 ujutro smo otisli do jednog manjeg hrama gde je bila zenina familija sa jos nekoliko porodica. Muska glava te familije, Kawamura-san, mi je kad sam ga prvi put upoznao 2007 haos licio na mladjeg Batu Zivotinju i otada mi je drag lik. Zena je rekla da je red da se ode i malo pomogne, ja nisam znao sta da ocekujem.
Sve vreme smo putovali kroz normalna naseljena predgradja sa zgradama, radnjama i slicno, a onda smo skrenuli i usli u dvosmenru ulicu u kojoj i jedan automobil jedva uspe da prodje koliko je uska i ubrzo smo se parkirali blizu tog hrama, u cijem nas je dvoristu docekala prava domacinska atmosfera - muskarci na jednoj strani rade svoj deo posla, zene na drugoj, a stariji muskarci cimaju sake u pozadini i pustaju muziku.
Mochi je na engleskom rice cake, dakle kolac od pirinca. Pravi se tako sto se pirinac skuva, tj. obari po naski, onda se sipa u jednu poluovalnu posudu koja izgleda kao bure. Prvo dvojica maljevima to dobro promesaju, pa onda jedan maljem lupa, a drugi lik prevrce kao testo za pogacu. Posle nekoliko minuta stavi se na veliku drvenu plocu i onda zene to testo razvlace, prave pogacice ili duguljasta testa. Onda se sve to uglavnom sprema za post-novogodisnje ceremonije 1., 2. i 3. januara.
Znaci, komplet atmosfera je bila izuzetno prijatna, svi su slozno radili, ja nisam pio jer sam vozio, malo sam udarao maljem, jebeno je tesko, plus sam se brinuo da ne rascopam glavu Kawamura-sana. Bilo je dece, pa smo se dzumlej peli na brdo i gledali planinu Fudzi komplet pokrivenu snegom. Sve u svemu, po meni najbolji dozivljaj do sada ovoga puta. Evo i fotki da docaraju malo atmosferu:
Fuji-san, levo
No comments:
Post a Comment