evo teksta, intervju i fotke slede:
Danas, 14. aprila navrsava se tacno 30 godina od rezanja “Strah od monotonije” albuma Pekinske Patke, ako je verovati datumu na izlaznim rilnama ove ploce. Iako nisam neki fanatik jubileja, godisnjica i rodjendana, red je da se malo posvetim ovom
GENIJALNOM albumu.
Znam, bice vas dosta koji ce misliti da sam lud ili glup ili i lud i glup istovremeno, ali ima i onih koji ce se sloziti sa mnom. Da ponovim, ovo je bio, a jos vise ostao genijalan album, sto jeste u sustini pitanje ukusa, ali da se malo pozabavim ovom teorijom, mada cu opet da se izgubim u svojim baljezgarijama i odem ko zna gde…
Pekinska Patka je krenula da przi negde ‘78/’79 i vrlo brzo su uspeli da izdaju prvi singl za Jugoton, opste poznato razbijanje pod naslovima “Biti ruzan, pametan i mlad” i “Bela sljiva”. Sad, ja jesam bio mali da pratim, ali kad zavirim u arhive to je bilo dosta podrzano od kritike, a publika je odlepila na jedan od nasih prvih pank singlova – mislim da je to prodato u kojih 30 hiljada primeraka, sto je bilo sasvim dobro za ono vreme.
Brzo nakon singla Patka snima i album prvenac, ali zbog Titove bolesti to stoji “u bunkeru” i pojavljuje se negde, mislim, u junu 1980. i to dobro prolazi, ali cini mi se da vec u to vreme kriticari krecu sa kritikama, najcesce prilepljujuci Patki etiketu “parodija na pank”. Meni je ta etiketa za ovaj bend toliko debilna da mi pritisak skoci kad god pomislim na to.
Ej, “parodija na pank”, bre! Neverovatno… Ne mogu da verujem da takvi “kriticari” nisu mogli da vide da je “Plitka poezija” savrsenstvo domaceg panka. Jeste, nije tu bilo neke kritike socijalistickog drustva i samoupravljanja, ali i bolje sto nije. Nije ni sav ondasnji pank bio politicki okrenut. Sta, kao tekstovi Ramones-a su nesto visokoumniji od tekstova Pekinske Patke?!?!? Pa, najiskrenije, “Ti si brbljivica, mala. Bolje da zacepis, il’ cu da te prebijem” je mnogo slabije i uvredljivije nego ista sto je Conta otpevao. Ali, jebiga, Ramones-e niko nije smeo da pipne, dok su na Contu i Patku drvili k…c kako im se htelo.
“Plitka poezija” je 16 tinejdzerskih pank himni i tacka. Da sam ja tada imao 15 godina jebalo bi mi se za englesku kraljicu i njen fasisticki rezim, ali bih bio srecan sto jos neko vidi da je “nasa stvar biti ruzan, pametan i mlad”. Ko to ne kapira nikad nije bio tinejdzer kako treba, hehehe…
Elem, brzo posle izlaska debi albuma Patka menja postavu, dolazi Mare na basu i Bale na gitari, obojica za 17 kopalja bolji od njihovih predhodnika Bore i Sreleta. Patka snima i objavljuje legendarni “Bila je tako lepa”/”Buba-rumba” singl i odmah nakon toga krece sa pripremama za drugi i poslednji i genijalni album “Strah od monotonije”.
Taj album se snima u martu 1981 u Beogradu i, kako rekoh, 14 aprila vec biva rezan, a pretpostavljam vrlo brzo se i pojavio u prodavnicama sirom zemlje. Ja se secam da kod mene u rodnom selu tog albuma nije bilo niujednoj od dve robne kuce, dok sam ga, recimo, vidjao u Aleksincu (kad bih isao kod babe i dede), i to u jednoj od onih “Elektrotehnika” radnji, ali ga onda nisam kupio.
“Strah od monotonije” je nahrabriji album ikad snimljen/objavljen u bivsoj SFRJ, i posle raspada te zemlje! Hrabriji i od “Dijagnoze”, hrabriji i od “Bistriji ili tuplji covek biva kad…”, iz jednostavnog razloga sto je bend do tada imao dobru prodju kod publike i mogli su ‘ladno jos par albuma kao “Plitka pozeija” da snime i polako se okrenu onome sto je zavrsilo na “Strahu…”. Ali ne, bend je napravio izuzetno radikalan potez, sasekao skoro sve veze sa bliskom prosloscu, rekao “ ko vas jebe sve” i snimio nesto skroz neocekivano.
Sad, nije ni cudo sto je album odmah propao. Ni publika ni kritika nije bila spremna na to sto je album doneo. Publika je htela dvominutne pank hitove – a zauzvrat su dobili osmominutnu “laganicu” koja se zvala “Apatije”. Kritika je i dalje tu videla banalne tekstove i pretpostavljam da je bilo zamerki na to sto je tadasnji zvuk Pekinske Patke dosta vukao na Joy Division i slicne post-punk bendove.
E pa, s obzirom da je “Strah od monotonije’ prva SFRJ post-punk ploca nije moglo da lici na Rokere s Moravu! Kao sto je svaki nasa pank bend (Pankrti, Paraf, Patka) licio na Sex Pistols i Clash, tako je logicno da i prvi post punk album lici na nesto slicno sto se desavalo u svetu, najvise u Engleskoj. i jeste da “Strah…” dosta vuce na tu stranu, ali niko ovde i ne tvrdi da je to najoriginalniji album, ili tako nesto.
Naslov je spoj naslova dveju pesama “Strah” i “Monotonija” (prve na A i B stranama), ali mozda se u naslovu krije i jasna poruka benda: bojimo se monotonije koju bi nam donelo nastavljanje forsiranja jednog te istog pank fazona i evo necega drugog, neocekivanog.
Prva stvar koja pada u oci je cinjenica da na albumu ima svega 8 pesama (upola manje nego na prvencu), od cega je jedva 3 na drugoj strani ploce. Dakle, pesme su mnogo duze od onih na “Plitkoj poeziji”.
A strana sadrzi pet numera, mahom u brzem ritmu i tu se odmah vidi razlika koju su doneli Mare i Bale – gitara i bas su vozeca snaga benda i pored i dalje manijackog Lacijevog bubnjanja. Bale smenjuje svoje post punk rifove sa zgodnim solo deonicama, dok Mare pumpa bas zice, svirajuci prstima, sto je bilo netipicno za ono vreme, barem kod slicnih bendova, koliko je meni poznato.
Kao sto rekoh, zvuk nije nesto radikalno nov, a i nije morao da bude. i jeste da neke pesme vuku na Joy Division i Gang of Four, ali meni licno to uopste ne smeta. Opet, onaj solo deo u “Krug” pri kraju pesme zvuci kao nesto sto su Franz Ferdinand otsvirali pre koju godinu, dakle nije samo Patka imala jasne uticaje. “Sive eminencije I” je muzicki mozda najkompleksnija na ploci, dok je drugi deo te pesme svojevrstan izlet u “eksperimentalno-bucne” vode, kakav kod nas do tada nije zabelezen, bar kad su rock bendovi u pitanju (bilo je slicnih ispada kod “elektro-akusticara”).
Druga strana pocinje pesmom “Monotonija”, ritam-masinom i bas linijom koja neodoljivo potseca na “Disorder” od Joy Division. Kojih pet minuta kasnije vreme je za “najpankerskiju” stvar na albumu “Neko”, a vrhunac je zavrsna “Apatije” je najduza, najepskija i najneocekivanija stvar Pekinske Patke, konacni noz u ledja svim ljutim pankerima. Mogu da zamislim izraze gadjenja kod takvih osoba kada su culi “Apatije” po prvi put…
Doduse, moram da priznam da sam pravu paznju na tu pesmu obrati kada mi je jedan australijski prijatelj rekao da mu se ona najvise svidja na albumu. Tacnije, da se ne lazemo, ja sam otkrio lepote ovog albuma tek pre 10-15 godina, i sve do skoro, i pored toga sto mi se ovaj album svidjao, ja sam i dalje mnogo vise voleo “Plitku pozeiju”, ali to vise nije slucaj. “Plitka poezija” mi je i dalje nas omiljeni pank album, ali mi je “Strah od monotonije” ipak bolji.
Tekstovi su ovoga puta mnogo vise ozbiljniji nego na prvencu. Cudno, na prvom albumu Conta je kao 20-nestogodisnjak pevao textove iz ugla tinejdzera, dok je na drugom albumu pevao tekstove iz ugla starije osobe nego sto je bio on u to vreme. Tekstovi su mozda ne samo “mracniji”, ali se bave “dubljim” stvarima nego sto je nedostatak seksa: ko smo, sta smo, zasto nas sputavaju, sta je odnos medju ljudima…
Jeste, na momente, kao i na prvom albumu, tekstovi boluju od svojevrsnog banaliteta, ali ako treba da biram izmedju banalnog teksta kojeg razumem (i sa kojim se slazem) i necega sto se lepo cita, ali se nista ne razume (tekstovi Lune, na primer), ja bih pre izabrao ovo prvo. Da ne bude zabune: ima “Strah od monotonije” dosta briljantnih stihova, ali tu i tamo protkanih stihovima poput “Ko je covek, znas li to? A ko je robot znas li to?” – posle kojeg ide “moja putanja je obican krug, po njoj idem hiljaditi put”. Znaci ima i slabijih idobrih delova. U sustini, poruke su odlicne. A ako ce neko da sere po “robotu” neka obrati paznju na Kraftwerk tekstove, i posle nesto kaze…
“Strah od monotonije”, kao mnogi veliki albumi, najbolje ide kad se slusa u cugu. Nema tu sta da se preskace, cak i ako vam buka “Sivih eminencija II” smeta, ne traje predugo. Album pocinje “Strahom”, a zavrsava se “Apatijama” i sve izmedju mora da ide po redu. Ja sam tek nedavno nabavio primerak na vinilu (videh ga pre dve godine u Tokiju, ali je bio preskup), a kao sto se zna oba albuma su rezidata na CDu pre nekoliko godina. Misljenja sam da vinil zvuci superiornije, te da je remaster na CDu malo “tanak”, ali danas kada sam ga preslusavao preko slusalica nije ni to bilo toliko lose.
Sta je posle bilo zna se – Conta je otisao u vojsku i bend se raspao. U intervjuu koji je Conta dao fenomenalnom fanzinu “U mojim ocima” negde 1993, rekao je da je “Strah…” otisao u jedva kojih 11 hiljada primeraka, a isao je i na kaseti i na ploci. Dakle: finansijski debakl.
Ko zna, mozda jednog dana ljudima dodje iz dupeta u glavu i ovaj album dobije visoko mesto u SFRJ muzici, koje i zasluzuje. Najbolje bi bilo kada bi se objavilo neko luksuzno reizdanje na 180g vinilu. Ja se nadam da ce i ovaj tekst da doprinese tome da ljudi malo stave prst na celo, tj. da daju albumu jos jednu sansu, ako nista vise…
