Wednesday, June 20, 2007

Srbija do Tokija! Pardon, do Jokohame!

OK, konacno nadjoh malo vremena da sredim utiske na papiru, tj. na netu. i dalje ce sve verovatno biti pobrkano i puno digresija, ali valjda cete se snaci u ovom b(r)logu ;)

Fujiya Hotel, Hakone

"Cudna" zemlja i fascinacija mnogih ljudi. Ja ne bih bas sebe strpao u tu grupu. Naravno, zena mi je odande i volim dosta japanske muzike, filmova, klopu, alkohol, stripove... ali nisam nikakav manijak opsednut tim stvarima. Ne pokusavam da odgonetnem misterije Japana, zasto ljudi rade toliko tesko, zasto je americki uticaj toliko veliki i pored sranja koji su im Ameri naneli u 2. svetskom ratu, zasto svako malo neko od Japanaca/Japanki 'odlepi' i napravi neki tesko shvatljivi zlocin... Mislim, mogu da se oprobam u tome, ali bolje ne. Bavicu se drugim stvarima ovde.


HRANA/PICE
Neko voli japansku klopu, a neko ne. Ja je obozavam! Naravno, ima stvari koje mi se ne svidjaju. Pri nedavnom boravku nisu mi se svidele 3 stvari: iznutrice od lignje, jedna od milion vrsti skoljki (super je izgledalo, ali ukus je bio onako, te prilicno zilavo) i jos neka vrsta ribe.


Mmmmmmmmmmmmmmmmmmmnjam!

Ali mi se zato sve ostalo dosta svidelo. Jeo sam masu ribe i morske hrane (pastrmku, lososa, jegulju, skoljke, lignje, skampe) kako kuvane tako i sirove. Jelo se svakakvog mesa: piletine, prasetine, jagnjetine, teletine. Jeo sam konjsko meso po prvi put i to sirovo - opasan ukus! Jeo sam teleci jezik na rostilju. Jeo sam razna povrca, tofu, pirinac, pasulje raznih vrsta. jeo sam i jebenog vrapca ili lastu, ne secam se vise. Najbolja klopa ikad (a sumnjam da ce opet tako da se jede) je bila u Hakone-u. To je oblast kojih par sati od Tokija u planinama, sumama i gorama. Cak su i Charlie Chpalin i John Lennon bili tamo, pa sto ne bih i ja.


Elem, otisli smo na familijarnu ekskurziju, smestili se u Ryokan (tradicionalni japanski hotel), uzeli sobu sa japanskom banjom na terasi sa pogledom na sume. Vrhunac je bila vecera - sluzila nas je sredovecna Japanka, a na jelovniku je bilo jedno 16 jela. Ja mislio to je za svih nas sestoro da delimo. Kad ono, za svakog od nas posebno. Jelo se, jelo se, a onda se jelo jos, pa sam mislio da cu da puknem, ali bilo je toliko vrhunski da sam se forsirao. Ne znam, ali sve je bilo onako kako mislim da japanski car jede u specijalnim prilikama. Ujutru smo imali slican dorucka, pa sam nakon toga otisao u WC i jedno 17 sati praznio creva :)


Gramofonije i Vinilka Plocanovic


Alkohol: u Japanu svi piju, osim onih koji to ne rade. Ja sam bio na odmoru, pa sam mogao da se opustim. Tast voli da popije (naravno, ne u alkos-smislu), pa smo imali ritual: pre vecere pivo, a posle shochu (prvo tvrdo S, drugo meko C) ili/i sake. Shochu se pravi od krompira a sake od pirinca. Oba pica su vrhunska i vrlo pitka, a mamurluk je ili minimalan ili ga nema. Japansko pivo moze 'ladno da se takmici sa svetskim pivima, pa se redovno zalivalo. Od zestine ima svega i sve je 2-3 puta jevtinije nego u Australiji!


Stize voz u metrou, idemo negde da jedemo :)

Istina je, Japanci su opsednuti hranom! Svuda, ali svuda ima restorana, manjih mesta gde se klopa ili prodavnica koje rade 24 sata dnevno i gde mozete da kupite hiljadu spremnih obroka (koji, zacudo, imaju super ukus). Ja sam tu cinjenicu zloupotrebljavao, pa sam vrlo brzo nabacio 5 kila dok sam bio tamo, ali odmor je i za to, zar ne? Jebiga, jeo sam kao prasac! Jeo sam ogroman obrok, pa bi smo otisli kod familije koja (kao kod nas!) bi nam odmah iznela jedno 753 razlicita jela na sto, pa bih malo gledao, kao bio fin, a onda bih se bacio na hasanje. Jeo sam japanske slatkise, koji nisu preslatki kao australijski. Jeo sam japanske princes krofne koje jebu i caleta i kevu. Jeo sam po kucama, restoranima, kaficima, malim mestima za klopu... Jeo sam, jeo sam, jeo sam...


Nazalost, tapira nisam jeo...

Od svih mesta za hranisanje najvise mi se svidja "izakaya" - japanski restoran gde imaju hrpu jela na jelovniku i sva se sluze u manjim porcijama i gosti dele. Uglavnom bi nas bilo 4-6, narucivali bi jedno, drugo, trece, cetrdeset terec jelo, uzivali do maksimuma kapaciteta zeluca. Na kraju bi platili smesno malu sumu u poredjenju koliko bi za slicnu stvar platili ovde.

Vrata do pakla. Ovaj, ne, vrata od ekskluzivnog restorana gde Prasoje Gramofonije voli da obilno jede. Ovaj, ne, vrata za koja se veruje da vode podzemnim putem do planine Fudzi

LJUDI/OBICAJI
Cuo sam mali milion stereotipa o Japancima, pa necu da i ja budem previse stereotipican ;)

Sto se zenine familije tice svi su bili ultra-super-fenomenalni prema meni. Od prvog dana su bili izuzetno otvoreni i prijateljski raspolozeni. A i ja nisam neki duduk. Impresionirao sam ih svojim poznavanjem japanske kulture, umetnosti i obicaja, babu sam odra u takmicenju brzog jedenja zrna pasulja stapicima (pa, gde nadje baba mene na dvoboj da izaziva???), a narvno najvise im se svideo moj karakter - sta cu kad sam Predrag, pa sam svima zaista previse drag.


"Osecam se kao kod kuce!" Gramofonije u drustvu dve divne obozavateljke

Prijatelji su takodje bili super. Jedini problem je sto vecina vrlo slabo prica engleski, a srpski tek nikako, pa je bilo malo zajebano komunicirati, ali posle par pica svi smo sve razumeli! Takodje, Japanci su stidljivi da pokusaju da pricaju engleski. Japanski i engleski su dva totalno drugacija jezika i ne krivim ih sto ne znaju. Elem, svi su bili preljubazni prema meni i to je najvaznije.


Planina Fudzi, marljivi planinari krecu u osvajanje ove znamenitosti sa pesmom na usnama...

Kao sto znate, u Japanu ima dosta klanjanja, zahvaljivanja koje zna da potraje, ljubaznosti u radnjama kakvu nisam video (ovde u Australiji je suprotno - cesto mi dodje da zadavim prodavce zbog neljubaznosti)... Kad se udje u kucu ili stan obavezno pada izuvanje obuce. Takodje i u nekim restoranima.


Okapi. Nisam jeo.


MUZIKA
Japan je raj za ljubitelje muzike. Sto se ploca i diskova tice ima svega, pa i vise od toga. Kupovao sam hrpu stvari: od naseg panka i jazza na plocama, do naseg folka na diskovima. Cene novih izdanja su slicna kao u Australiji (recimo 10-15 evra za plocu, oko 15-20 evra za CD), ali je zato izbor polovnih stvari ogroman, a cene istih jako niske.


Nije muzika, ali ocekuje se da ovde prenoci Sava Savanovic

Sto se muzicke opreme tice - ista stvar - cene su mnogo nize nego u Australiji. Uzeo sam novi Epiphone bas (i ostavio ga u Japanu, jer se nadam da cu da se vratim na jos neku turneju), te Boss Loop Station twin pedalu. Zena je uzela kalimbu. Sad mozemo da pravimo bend.

Jedan od razloga posete Japanu je sto sam imao svirke sa svojim improvizovanim-buka bendom Abe Sada (4 basa debela). Turneja je organizovana preko jednog Japanca tamo. Ovdasnja vlada nam je dala neku kintu za put i smestaj (ja sam sve platio sam, jer sam ionako isao), pa smo krenuli.


Gramofonije se kurchi ispred plakata svog benda

Svirke su bile super. Klubovi mali, ali zvuk odlican. Organizacija perfektna! Tretiraju te kao rock zvezdu. Nazalost, para nema. Lokalni bendovi koji su svirali sa nama su platili da bi svirali. Mi nismo, jer smo strani bend. Sramota me je bilo, jer su neki od bendova bili neverovatno dobri, nevidjeno uigrani i energicni. A moraju da plate.


Gramofonije pokazuje kako se zapravo svira bas gitara

DUSKO GOJKOVIC, uzivo
14 Jul 2007 Shinjuku Pit Inn, Tokijo
(moja recenzija sa nekog foruma):

Shinjuku Pit Inn gde Dusko obicno svira kad dodje u Tokijo je malecno mesto. ako se stoji u vrh glave moze da stane 200 ljudi. sinoc se sedelo, pa je po moj proceni bilo maksimum 100 dusa. prebrojao sam, bilo nas je cetvoro koji nismo Japanci smile.gif

kako sam sedeo odmah do izlaza iz sobe za bend, kada je bend krenuo ka bini Dusko me pogledao i rekao "Thank you", na sta sam odgovorio sa "Dobro vece", sto ga je, naravno, iznenadilo.

prvi set je (kako je i sam Dusko posle rekao) bio zagrevanje. ipak, odlicno zagrevanje. postava dve trube (druga je Gos'n Hara, Japanac koji cesto svira sa Duskom), bas, bubanj i klavir. ide se od bop-a, preko balada (obrada "Summertime") do latin-jazz-a. nakon sat vremena Dusko najavljuje kracu pauzu.

u povratku kazem "Bravo gospodine Gojkovicu" i Dusko nakon par minuta kao pravi shef izlazi iz sobe za bend i upoznaje se samnom i sa zenom mi. nakon par minuta caskanja pridruzuje nam se jos dvoje nasih ljudi (Jelena koja radi doktorat iz japanskog na temu Haruki Murakami-ja i Nemanja koji ovde radi kao iznenjer i takodje je ozenjen Japankom). narednih desetak minuta pricamo sa majstor-Duskom. kaze da je bend imao sam dan-dva da se uvezba, te da nece da sviraju stvari sa moja dva omiljena albuma "Swinging Macedonia" i "Slavic Mood", jer to Japanci ne bi razumeli. Mislim da nije bas u pravu - ovde je balkanska muzika prilicno poznata i prihvacena, pa bi nasi melosi pomesani sa jazzom dobro prosli. elem, necu da se zalim.

drugi set je bio puno uigraniji i opusteniji. svirao je par svojih kompozicija ("5 o'clock in the morning" i 'Adriatica"), zavrsili su sa pesmom Dizzy Gilespi-a, cijeg se imena ne secam, nazalost. izasli na jedan bis.

malo me je iznenadilo da je Dusko strastveni pusac, jer mi to nikad nije bilo shvatljivo za muzicare koje sviraju duvacke instrumente, ali ocigledno da mu nije problem.

nakon svirke smo jos malo pricali, potpisao mi je obe ploce, uradili par fotki (okacicu kad se vratim kuci), i ostavili ga na milost i nemilost dvadesetak Japanaca koji su strpljivo cekali u redu da im Dusko potpise ploce i diskove.


Gramofonije, Duskofonije, Vinilka. fotograf je bio pametan da prstom pokrije blic. ali bar se ne vidi kako sam (ne)zgodan.

VESELI I OPTIMISTICNI PEJZAZI JAPANA
Evo serijala "Struja nas je odrzala, njojzi hvala". Ko god je bio u Japanu verovatno je bio iznenadjen isto koliko i Gramofonije silnim dalekovodima, kratkovodima, kablovima i reaktorima.


















Pozdrav verinim citaocima iz Japana.

sledi kraci izvestaj prva tri dana, bice i fotki kasnije kad se malo organizujem, uzivajte!!!


18 jun

Stara japanska poslovica kaze: “Odande si odakle ti je zena”. Moja je iz Japana, pa je bio red da obidjem i njen rodni kraj.

Dakle, Atsuko i ja smo krenuli put zemlje izlazeceg sunca iz Perta, Australija, u nedelju uvece 17. Juna. Let je trajao nesto manje od 10 sati. Prilicno neudoban let za krakatog deliju kao sto sam ja. Hrana odvratna, kao i uvek u Qantasu, izbor filmova los. Sreca te je let bio ok.

Na Narita aerodrom kraj Tokija smo sleteli oko 9 ujutro. Pasosku kontrolu te carinu smo prosli bez ikakvih problema – cenim to sto su japanski carinici izgleda malo manje strogi nego australijski. Kad smo izasli nasli smo se sa tastom i njenim roditeljima. Moj japanski je vrlo ogranicen, ali sam znao da se predstavim na nacin na koji valja. Iako su znali da sam visok, ipak su se iznenadili mojom visinom – mada moram da ocenim da Japanci nisu vise onako niski kao sto smo navikli da ih znamo.

Na aerodromu smo podigli nesto love iz bankomata, iznajmili mobilni i krenuli put Jokohame, gde zenina familija zivi. Putovanje vozom je trajalo kojih sat i po. Narafski, bilo je izuzetno udobno. Iako nisam spavao tokom leta i bio sam umoran nisam mogao oka da sklopim, vec sam kao malo dete gledao kroz prozor i upijao pejzaze. Pocetak puta je bio kroz ruralne predele, a onda su krenula naseljena mesta. Pre nego smo usli u Tokiju voz je otisao pod zemlju, pa nisam bas mnogo video od tog ogromnog grada.

Moram da priznam da nisam preveliki obozavatelj velikih gradova, pa me je vise radovalo da vidim Jokohamu (koja ima oko 3 miliona stanovnika). A, naravno, jos jedan od razloga za to je taj sto je to zenin rodni grad.

Jokohama izgleda lepo, sa centrom koji ima velike zgrade, ali i ostalim delovima sa kucama. Brzo smo stigli do stanice gde smo se iskrcali. Uzeli smo dva taksija do zenine kuce. Japanski taksisti nose bele rukavice, vrata se automatski otvaraju, a zadnja sedista su prekrivena cipkanim presvlakama. Voznja je, pretpostavljate, veoma udobna.

Konacno stigosmo kuci gde nas je cekao tast koji je, s obzirom da je kuvar prve vrste, ostao tu da spremi gozbu za zeta i cerku. Takodje, docekao nas je i njihov ljubimac – pas Kalin koji je odmah krenuo da laje. Da bi ga privoleli morali smo da mu damo krastavac da jede – njegovo omiljeno jelo.

Smestili smo prtljag u nasu sobu i sisli u prizemlje na rucak. Japanske kuce su male za nekoga visokog kao ja, takao da moram da pazim da ne lupam glavu u niske okvire vrata (mada sam nekoliko puta lupio, srecom ne prejako).

Krenuli smo da jedemo razne djakonije, a ja i tast da pijemo japansko pivo (Kirin Lager – super!). Bilo je svega na trpezi, ali glavna jela su se spremala za veceru. Uz klopu smo pricali – malo na japanskom, malo na engleskom. Ja sam se trudio da pricam sto vise mogu na japanskom, mada je islo dosta tesko. Uglavnom, prvi utisci su bili odlicni.

Nakon obilnog rucka i dosta piva sustigao me je umor, pa sam resio da se istusiram i bacim u japansku kadu – radi se o kracoj, ali dubokoj kadi koju Japanci koriste za kupku posle tusiranja. Voda se zagreje na 40-42 stepena, dodaju se neke mirisljave zajebancije i cika-Pedja se ubaci unutra i uziva. Mnogo je dobra osecaj i svaki put mi je zadovoljstvo da se banjam. Posle desetak minuta sam zamalo zaspao, pa sam resio da je vreme da se izadje i prilegne.

Nakon par sati sna sam ustao. Kada sam sisao u dnevnu sobu tasta me je pogledala i krenula da prica nesto na japanskom. Atsuko je prevela da se ova zapanjila mojim dlakama u usima, te da hoce da ih potkrese. Sto jeste-jeste – zarastao sam skoro kao professor Toma Bogosalvljevic. Ipak, bio sam iznenadjen njenom reakcijom, te predlogom, ali rekoh, mozda se tako ovde radi, hehehe i sledece sto znam je da me je posadila na stolicicu ispred ogledala i krenula da zuji i bruji malenom masinicom za sisanje dlaka na mestima gde im nije mesto – u usima i nosu. Nadam se da ce jednog dana i moji roditelji da uzvrate slicnim iznenadjenjem za Atsuko ☺

Vecera je bila spremna: tempura (japansko pohovano povrce i morska hrana), sasimi (ziva, tj. nekuvana morksa hrana – mozda zvuci odvratno, ali je fenomenalno), naravno pirinac, kuvana piletina sa bambusom i jos kojekakve zajebancije. Svakako, zalivalo se pivom.

Nakon vecere tast me je pozvao kod njega u sobu i rekao da je to i moja soba, da tu drzi alkohol i da mogu da udjem i posluzim se kad god hocu. Tu smo krenuli da pijemo Sochu (japansko pice slicno Sakeu), cavrljamo malo na japanskom, malo na engleskom, o svemu i svacemu: drugom svetskom ratu, japanskom natalitetu, njihovoj familiji koja vec 200 godina zivi u Jokohami, tome kako su srecni jer sam im ozenio cerku i cinim je srecnom… Nakon sochua krenuli smo na sake i tu smo se obojica malo zapili. Odjednom je tast presao samo na japanski, a ja samo na engleski, hehehe…

Nesto kasnije sam zvao brata da mu cestitam rodjendan. Rekao je da hoce da mu nadjem 5.6.7.8.’s majicu. Buljili smo malo u TV i film sa mojom omiljenom japanskom pevacicom Misora Hibari. Konacno sam otisao na spavanje, na zasluzeni san i zeljno ocekivao prvi dan u Japanu.

19 Jun
Probudio sam se u 5 ujutro, jer nisam vise mogao da spavam. Sisao sam dole i video tasta. Rekao je da ima mamurluk. Meni zacudo nista nije falilo. Resio sam da izadjem i prosetam se oko bloka. Malo sam se bojao da ne zalutam, pa sam resio da ne skrecem previse vec da se drzim pravog puta, iako su ulice vijugale. Kraj je meni zaista lep, kuce su novijeg stila, ali nimalo nakaradne, ulice uske, ljudi setaju pse, ja setam sebe…

Posle kojih 20-ak minuta sam se vratio kuci, malo blejao u TV i onda je Atsuko ustala i krenuli smo sa doruckom. Nakon toga smo pili kafu i listali novinel/blejili u TV. Odjednom se na ekranu pojavila poznata faca. Ton nije bio pojacan, pa sam ga odvrnuo i iznenadio se da lik prica hrvatski. Onad mi je sinulo – Ivica Osim! Zena mi je prevela da je on trener japanske reprezentacije, a tast je rekao da je njegov sin trener jednog japanskog kluba. Da vidimo hoce li u tome da bude uspesan kao sa nasom reprezentacijom onomad.

Negde oko 11 sati smo zena, tasta i ja krenuli do soping centra. Ja sam vozio, da se oprobam i u tome. Bilo je pickin dim, jer je ogranicenje bilo 30km na sat zbog uskih ulica sa mnogo raskrsnica. Soping centar izgleda mnogo bolje nego oni u Australiji. Iako su manji, cini mi se da ima vise stvari. Kupili smo neke neophodne stvari, pa smo sili u prizemlje da kupimo neka peciva. Jebemliga, ali Japanci su carevi sto se peciva tice. U svakom slucaju mogu da se popisaju po australijskim pecivima. Uzeo sam neki slatko pecivo sa bademom, mmmmm…

Nakon toga otisli smo do centra Jokohame. Vozovi nisu mali kao sto sam se bojao, a srecom nismo putovali u spicu, pa je cak moglo i da se sedi. Iako sam ocigledno strcao po visini, niko nije piljio u mene i nisam se osecao neudobno.


Svi za Nis, svi za Nis, dodji i ti da vidis...

Izasli smo na stanici Jokohama i krenuli u grad. Sve je vrvilo ljudima, radnje na sve strane, restorani, uzivancija. Vreme je toplo i sparno, ali nista me ne moze zaustaviti. Malo smo setali ulicama dok nisam ugledao prvi radnju sa muzikom, gde smo se obavezno zaustavili. Bila je krcata plocama, diskovima i DVD-ma za onako malu radnju. Nisam znao gde pre da gledam. Imali smo samo sat vremena fore jer je zena imala zakazano sa kozmeticarkom, pa sam resio da dodjem u radnju bar jos jednom da sve natenane overim. Ipak, nasli smo 4 ploce za zesce sitnu lovu – dva albuma nekog japanskog benda koji zena voli, a ja ne znam, prvi album australijskih King Snake Roost, te Revelators “We Told You Not to Cross Us”, sve na vinilu, sve ukupno je kostalo 800 jena, sto je oko 5 evra!

Nakon toga rastao sam se sa zenom na sat vremena i otisao do HMV radnje. Secam se da sam pre u HMV u Kobe-u (gde sam bio pre 3 godine) nasao odlicne jazz diskove. Ovoga puta to nije bio slucaj. Video sam jedva 3 CDa Duska Gojkovica (koga ovde dosta cene), te ostale stvari koje manje-vise mogu da nadjem i u Pertu.

Ipak, world music sekcija imala je i odeljak za istocnu evropu, gde sam nasao i pazario CD Ljiljane Butler i Mostar Sevdah Reuniona “The Legends of Life”. Jos malo sam razgledao po radnji i krenuo da se nadjem sa zenom i otisli smo na rucak.

Bilo je tesko izabrati sta da jedemo jer je zgrada u koju smo otisli (u stvari zgrada zeleznicke stanice) krcata spratovima punim radnji sa klopom. Nisam znao gde pre da gledam. Sve price o tome da su Japanci opsednuti hranom su tacne i ne krivim ih uopste – sve izgleda super ukusno. Konacno smo se odlucili za Okonomijaki – japanski omlet/palacinku. Ja sam uzeo okonomijaki sa skampima, mmmm… imam osecaj da cu da se ugojim ovde za ovih 5 nedelja…

Nakon klope krenuli smo kuci, opet sam se banjao, krenuli smo se vecerom, picem… treba izdrzati ovaj tempo, hehehe… nakon vecere gledali smo TV emisiju sa enka pevacima. Enka je stil muzike koji se odrzava u popularnosti vec dug niz godina u Japanu. Neki ga nazivaju japanskim kantrijem, ali nije bas tako. Pesme zvuce prilicno tuzno, ima tu dosta ruske melanholije, volim ja to. Pevaci pevaju drhtavim glasom, nose sljastece kostime ili tradicionalni kimono.

Nakon emisije sam osetio da je vreme na poduzi sastanak sa WC soljom. Radovao sam se susretu sa tom spravom koja se u Japanu razlikuje od tipicne WC solje. Daska je topla, nakon sranja pritiskom na dugme aktiviora se mlaz tople vode koja vam opere buljanfer i slicno. Dok sam bacao balvane listao sam neki muzicki magazin i gledao ima li nekih zanimljivih koncerata. Onda sam naleteo na klub koji se zove Serbian Nights!?!?! Svuda nas ima, hehehe…

Kad sam izasao shvatio sam da je do nas navratila prijateljica iz detinjstva od Atsuko, sa kojom smo proveli narednih sat-dva u cavrljanju. Nakon toga otisli smo na spavanje.

20 Jun
Izgleda da me je umor od puta konanco sustigao, pa sam jedva ustao oko pola devet ujutro. Dorucak je bio spreman, hasali smo, malo se muvali po gajbi, a onda nas je pokupila Kazumi – zenina prijateljica – i zapalili smo na obliznje Enoshima ostrvo. Usput smo svratili do prodavnice koju drzi zenina familija da se opskrbimo stvarima za grickanje i pice usput – nikad dosta klope, stomak mi je vec kao pola basket lopte.
Vozili smo se skoro sat vremena kroz lepe delove grada, uske ulice puine turista, i dosli do obale Pacifika. Plaze nisu lepe kao u Pertu, ali je voznja bila super.

Enoshima je ostrvo sa dosta manjih hramova, kao i neizbeznih radnji sa klopom, sto nas je vise zanimalo. Peli smo se uz gomilu stepenika dok nismo dosli do mesta gde smo klopali: razne skoljke, mladi whitebait (nesto kao girice), te jos raznih poslastica. Posle smo se spustili na drugu stranu ostrva, isli u neku pecinu, malo se muvali okolo, jeli jos i krenuli nazad.

Za veceru smo Atsuko i ja spremali rizoto i pokusali da napravimo musaku, a onda smo ukapirali da njeni nemaju rernu u kuci (normalna stvar ovde), pa smo improvizovali nesto u tiganju. Doneli smo ajvar iz Australije, familija je pala na dupe!

Uvece smo zapalili u Jokohamu da se nadjemo sa dva zenina ortaka. Tu se jos jelo (I to koliko!), pilo (I vise od toga) i caskalo. Odusevio sam ih znanjem o japanskoj muzici, a oni mene cinjenicom da su culi za Otomo Yoshihide-a, sto je retkost medju Japancima. Nakon 3 sata klope i pica krenuli smo kuci. U vozu je masa ljudi dremala: pijani biznismeni, mladji ljudi, i ostali luzeri, hehehe…

21 – 24 Jun
Kao i obicno na odmoru, lako sam izgubio pojam o vremenu i s obzirom da se svasta radi i desava svaki dan, pomalo postajem konfuzan i vise ne mogu da se setim sta se desilo i kad.

Elem, jednog dana otisli smo do dela grada gde je Atsuko nekad radila. Zgrade su me potsetile vise na Evropu nego na Australiju, tako da sam, maltene, imao osecaj da sam kod kuce. Nakon kraceg muvanja i rucka otisli smo u neku veliku robnu kucu. Tamo sam u radnji sa muzickim instrumentima overio sta imaju i nasao odlican bas. Radi se o novom Epiphone SG basu, koji je zajedno sa kaisem, kablovima i ostalim zajebancijama kosta manje od AUS$450, dakle manje od 240 evra. Sad izgledam kao Angus Young na bas gitari!!!

Bas mi je trebao za koncerte koji nastupaju sledece nedelje. Naime, jedan od mojih bendova iz Perta – Abe Sada – ce da mi se pridruzi sledece nedelje na 5 koncerata u Tokiju. Bend je osnovan pre godinu dana sa zeljom da ga cine iskljucivo sviraci na bas gitarama. Bend je improvizovano-bucnog karaktera, probe ne postoje, uvek stvaramo muziku, pardon, buku na licu mesta.

Japan je bio jedan od nasih ciljeva kada smo prvi put pricali o bendu, i to ne samo zbog imena vec i zbog cinjenice da je Japan pravo mesto za raznu ‘neobicnu’ muziku. Abe Sada je bila Japanka koja je negde 1936 zadavila svog partnera u ljubavnom cinu, zatim mu otsekla muskost i nosila je u dzepu nekoliko dana, sve dok je panduri nisu provalili. Osudjena je i provela je nekoliko godina u zatvoru, a onda je pomilovana i povukla se iz javnosti. Njen zivot je filmovan bar 3 puta, a najcuveniji od sva tri filma je “Ai No Korida” iliti “Carstvo cula”, kako je onomad preveden kod nas. Toplo preporucujem taj film!

Turneja je organizovana na brzaka, zapadno-australijska vlada nam je pomogla sa kintom, pre toga smo uradili promociju CDa u Pertu i sakupili jos neku lovu. Koncertni klubovi u Japanu su mali, mi smo nepoznat bend, pa ne ocekujemo veliki broj publike, citaj: nece biti nikakve love od svirki, ali probacemo da uvaljamo diskove i tako uzmemo neku ekstra kintu. Ja sam sa jednim od proslih bendova vec svirao po istoku Australije dve turneje, a ovo ce mi biti prvi koncerti van zemlje, pa se veoma radujem. Ko hoce da overi kako Abe Sada zvuci neka poseti: http://www.myspace.com/abesada

Juce je stara prijateljica od zenine babe dosla i donela mi letnji kimono – Yukatta – koji je sasila specijalno za mene po meri. Dizajn je super, a na ovako lepom coveku sve lepo stoji, pa i jukata. Jos samo da nabavim letnje japanske sandale i bicu pravi samuraj!

Sta se jos desavalo? Jelo se, pilo se (juce malo previse, pa sam jutros ispastao), nalazilo se sa prijateljima i familijom, svi su super, svi nam nude klopu, tako da se osecam kao kod kuce. Juce sam se sokirao kad sam uvideo das am se za 5 dana ugojio 3 kila, ali jednom se zivi. Stomak se lagano preliva preko kaisa, pantalone postaju sve tesnije, ali bice dana za dijetu kad se vratimo u Pert.

Danas smo isli u veliku radnju sa alkoholom gde sam se zapanjio cenama – zestoka pica su u proseku tri puta jevitnija nego u Australiji. Kupilo se pivo Yebisu, koje je moje omiljeno ne sam zbog ukusa, vec i zbog imena, hehehe…

Inace, sve price da Japanci rade kao Japanci su tacne! Ako postoji jedna stvar na koju ne bih nikako mogao ovde da se naviknem, to je da imam posao u kojem bih radio vise od 8 sati dnevno i vise od 5 dana nedeljno. Veceras smo izasli sa prijateljima od Atsuko. Jedan radi kao siatsu maser i ima dva dana nedeljno slobodno, ali zato nema bas neku platu. Drugi radi kao dizajner i raduje se tome sto ce sledece godine imati veliki godisnji odmor – citavih nedelju dana. Treci je srecan kad dobije 4 dana mesecno slobodno. Onda sam im rekaod a sledece godine imam 3 meseca placenog odmora...

25 Jun - 3 Jul
Nije se stiglo da se bloguje... izvinjavamo se u ime kolektiva.

Poslednjih nedelju dana se sviralo uglavnom. Koncerti su bili u raznim delovima Tokija, a ovde stvari funkcionisu drugacije nego u Australiji, pa mi je maltene ceo dan odlazio na pripreme za svirku. Obicno bi tonska proba bila oko 4 popodne. Sto ce reci da smo morali da odemo od kuce negde oko podneva da bi stigli na vreme. Trebalo je promeniti 2-3 voza, naci se sa ostatkom benda, naci klub, razgovarati za ljudima koji tamo rade...

Elem, 4 svirke koje sam imao su bila odlicne. Na 3 je prijem bio super, jedan koncert je bio, onako, najvise zbog manjka publike. Klubovi su mali, premaleni. 50 ljudi i ne moze da se dise, sto je super za bend kao sto je Abe Sada. Zvuk je savrsen, publika odlicna, bendovi sa kojima smo svirali svi od reda odlicni u tome sto rade, a jedno 80% fenomenalno sto se mog ukusa tice. Nazalost, situacija ovde je takva da manji bendovi uglavnom plate da sviraju (mi, srecom, nismo morali, ali nismo nista ni placeni), pa mi dodje zao da tako dobri bendovi ne mogu nista da urade. U Australiji manji bendovi nisu super placeni, ali je lako doci do svirke i uglavnom se dobije neka lova. Malo po malo i eto dovoljno para za studio/izdavanje CDa. Ovde je to teze. zato verovatno japanski bendovi moraju da probaju da se probiju van zemlje.

Nedostajace mi koncerti ovde. Bilo je super ici na tonsku, pa zatim u restoran na obilnu klopu i dosta pica, onda koncert, pa odmah posle svirke juris na voz... Moracu da se potrudim da dodjem opet sa bendom cim pre.

U medjuvremenu, 30 Juna sam overio i jedan od omiljenih mi japanskih bendova - Shibusa Shirazu Orchestra. Radi se o jazz/free jazz/world music (sa naglaskom na balkansku cigansku muziku) i pop kombinaciji. Bend ima jedno 12 albuma i isto toliko godina postojanja, ako ne i vise, a i dalje su maleni u japanu. Na ovom koncertu bilo je preko 20 muzicara i igraca/igracica, a klub je primao kojih 250 ljudi. Ako kazem da je koncert bio najbolji kojem sam ikad prisustvovao zvucace pompezno, ali zaista je tako. Svirali su dva i po sata, a da nijednog trenutka nije bilo dosadno. Na kraju smo se slikali sa MC-em (srecom, nije MC u hop-hop smislu) i igracicama, od kojih je jedna bila dva puta u Beogradu gde je igrala tango, pa se ispostavilo da sam je video na TVU, te na Trgu Republike pre par godina. Svet je zaista malecni...
evo audio snimka celog koncerta, ima jedno 400 Mb za skidanje:
http://www.megaupload.com/?d=R0J7I2T1

evo i video snimaka, te fotki sa koncerta:














11 comments:

Slobodan Tonić said...

Lepo si se raspisao, i mene bar nasmejao... Uzivaj.

Eagle said...

pedja bre - ti neces izgleda da se vracas! mejt - kad bude reunion sv drago mi je da necu biti jedino prase!

Bassta! Pex, a.k.a. Gramofonije Plocanovic said...

brate, bez sale, ugojio sams e 3 kila od ponedeljka popodne do petka uvece! zabrinjavajuce...
malopre sam razmisljao o povratku kuci i pao u depresiju.

*deathless* said...

dobro je tebi bome. punica koja podrezuje dlake u ušima, punac ti velikodušno daje alkohola, a pas jede krastavce. i ima ploča i hrane. zemlja čuda. nego - jel skviče? :D

Bosko said...

Ej bassta daj povedi dve japanke kad se budes vracao da ozenimo Litra i Popa3. Ostace drkadzije ceo zivot a greh brate, uskoro im nece ni rukavice pomoci!!! Ako ne prevaris nijednu japanku povedi im dva japanca za utehu!! :):)

Bassta! Pex, a.k.a. Gramofonije Plocanovic said...

bosko, ti bas ne odmaras... cuvaj te glupave komentare za sebe!

Bosko said...

Odmaram ja nego mi pade napamet da bi mogao stvarno vrednu stvar da uradiš kad si već u Japanu. Ja ti garantujem da bi ti mnogi bili zahvalni na pokušaju i ako samo dovedeš Japance!!! Trebamo pomoći drugovima kad im ne ide!!

klakadak said...

Bassta, ima li sanse da postavis Shibusa Shirazu negde?

Hvala unapred.

klakadak said...

Mislio sam na albume. Hvala za koncerat, skida se.

Bassta! Pex, a.k.a. Gramofonije Plocanovic said...

mogu da ih stavim u svoj Soulseek folder, ako koristis to. javi se na email: basstapex at hotmail dot com, pa da se dogovorimo

klakadak said...

Hvala na ponudi. U medjuvremenu sam nasao na netu albume Shibuboshi i Shiburyu (live), sto mi je, uz tvoj snimak koncerta, sasvim dovoljno za pocetak.