svima, osim tebi, srecni praznici, nove godine, i ostale jebade!
nema me jer sam u starom kraju, nikakvo dobro me nije ovde dovelo, ali idemo dalje...
uzao neke ploce, izmedju ostalog original izdanje "Dijagnoze" Dr Spire, dakle broj 31 od 50 primeraka koliko je radjeno. bice ripa kad se spustim na zemlju. do tada - uzivajte!
Saturday, December 25, 2010
Wednesday, October 6, 2010
Plavi Orkestar
Sve je pocelo ruznim snom: sanjao sam da imam u kolekciji 4 albuma Plavog Orkestra na vinilu (mada nemam pojma jesu li ih imali 3 ili 4 do raspada Jugoslavije, tj. dok su vinili radjeni), svi su bili odlicno ocuvani. Pitao sam se zasto uopste to imam i ne bi li bilo bolje da ponudim nekome te albume besplatno. Najgore je sto sam ih sve prebacio na komp, pa je ostao posao da se sve to sredi i uploaduje…
Nastavak sna je bio jos bizarniji: sanjao sam da gledam Losu danas, kada lici na kreaturu izmedju Bate Zivotinje i Milosa Bojovica. Nosio je neki braon sako, i mlatarao laktovima, kao sto ga se i secam iz “zlatnih dana”. Probudio sam se okupan u znoju.
Sutradan sam razmisljajuci o snu pomislio da se mozda iza svega toga krije nesto, pa sam nasao “Soldatski bal” (kao i jos neke albume) na netu i skinuo. S obzirom da “Plavce” nikad nisam voleo, rekoh ‘ajde da bar lepo preslusam i vidim sta je to bilo u tom bendu i tom albumu da je napravilo onakav haos svojevremeno.
A haos je bio ogroman – ko je dovoljno star da se seca – seca se! Ko je bio mlad ne zna. Ja se secam da je krenulo odjednom: preko noci su bili na svim radio i TV stanicama, u svim casopisima i novinama. Ja sam se pitao zasto, ali nije bilo prvi put. 1985 zavrsio sam osnovnu skolu. Na zavrsnu ekskurziju negde u maju/junu nisam isao, jerbo se nije imalo para. Svi ostali su isli. Ja sam kulirao kuci i slusao the Smiths. Ekskurzija je bila cini mi se poslednje nedelje. Mislim da je bio petak ujutro kada se ceo osmi razred vratio sa eksurzije i da je to zvanicno bio poslednji dan skole. Ja i par ucenika romske nacionalnosti koji takodje nisu isli smo dosli u skolsko dvoriste. Tu nas je sacekao plac. Odmah sam pomislio da je neko tragicno nastradao na putu. Pitao sam prvu osobu do sebe o cemu se radi, a onda je krenula pesma: “Rastajemo se mi…” O, uzasa!
Ja sam jedva cekao da se zavrsi ta jebena osnovna skola i da krenemo u srednju, da budemo stariji, da muvam ribe i slicno, a ovi ovde pate za zavrsetkom smejurije zvane osnovna skola… Scena je bila nadrealna: jedno 5 odelenja, svako sa po 30 djaka, zagrljeni i ucveljeni. Sto je najgore, jedno 95% ucenika je automatski moralo da ide u istu srednju skolu, dakle od nekog preteranog rastanka nema ni govora, osim ako nisu mislili na rastanak od nastavnika.
Elem, tu negde ubrzo je dosla i mala matura. Na to sam isao. Nisam hteo, ali sam se lozio na jednu ribu, pa reko’ ko zna, mozda je smuvam. Smuvao sam je, al’ malo sutra. A to matursko vece je tek bilo uzas. Muzika koju je bend svirao je bila toliko dobra da sam proveo celo vece za stolom, pijuci koka-kolu. Kad se oko ponoci zavrsilo sve krenusmo kuci pesice u vecim grupama. A onda je tek nastala grozota: copor je poceo da peva “Bolje biti pijan nego star”. Dovoljno receno. (inace, glavnu rec je vodio jedan lik sa kojim sam posle igrao u istom kosarkaskom timu I kad smo kojih 6 meseci kasnije bili na nekom turniru u Beogradu, u hotelskoj sobi - gde nas je bilo cetvorica - taj lik je predlagao da se takmicimo u drkanju!?!?!?!) Jedva sam cekao da se odvojim i krenem svojoj kuci.
1985 je bila godina Plavog Orkestra. Sad, mozemo do sutra da raspravljamo, ali ja se slazem sa teorijom da je ovaj bend, uz neke druge, bio jedan od krivaca za rat u SFRJ. Mozda gresim, ali Plavi Orkestar, Merlin, i slicni su masovno zaglupljivali narod iz muzicara rok branse. Narafski, sve je to zapocelo Bijelo Dugme desetak godina ranije, ali je tracak nade postojao negde oko 1983 kada je Dugme bila na izdisaju odlaskom Zeljka Bebeka. Nazalost, ono je vasrsnulo godinu dana kasnije u mnogo, mnogo gorem izdanju i zapecatilo sudbinu YU rokenrola, a i sire. Ko zna kako bi se politicka situacija u zemlji odvijala da su tada glavnu rec vodili mejsntrim, ali ipak mnogo kultivisaniji bendovi poput EKV, Filma, Haustora, Leb I sol, Zabranjenog Pusenja…
OK, glupo je sad reci nesto u fazonu muzika je kriva za sve, ali ja stojim iza svog misljenja da je muzika kod nas negde 84/85, bar ona komercijalna, otisla previse na narodnjacku stranu. Mozda ne bi nista smetalo da je takav “rokenrol” imao podrsku medju ljubiteljima narodne muzike, ali problem je sto je imao podrsku i medju njima i medju ljubiteljima rok muzike. Odjednom su mnogi moji ortaci koji su do juce bili ljuta alternative poceli da slusaju “Lipe cvatu”!
Najgore je tek doslo nesto kasnije kada su se Dugme, Plavi Orkestar i Merlin okrenuli “novoj partizanstini”, muzicki, tekstualno i “ideoloski” mozda najgorim muzickim “pokretom” u SFRJ. Naravno, tu su Dugmici pokupili kajmak, dok su Plavci i Dino & Co. ostali po strani, grickajuci otpatke. Ako sam mrzeo “Soldatski bal”, onda sam tek mrzeo “Smrt fasizmu”.
Preslusavajuci “Soldatski bal” po prvi put od objavljivanja istog (verovatno sam svojevremeno cuo sve pesme pojedinacno, ali SIGURNO nisam nikad preslusao album “u cugu”) vise od 25 godina kasnije sa nevidjenim cudjenjem moram da primetim gostovanje neki “kul” faca (Firci, Marina Perazic, Bale – nemoj samo neko da mi kaze da je to Bale iz P.Patke/Lune) i nekih “kulturnih” licnosti (Dragos Kalajic, Jovan Cirilov). Ne znam sta je navelo te ljude da uzmu ucesca u ovom projektu. Secam se da je posle Firci izjavljivao nesto u fazonu “nismo znali da cu tu posle da bude Nada Obric”. Nismo znali, do mojega! Iz aviona se videlo koliko je ovo muzicko smece, bez obzira bila tu Nada ili ne.
Na netu se pojavio zivi snimak benda iz SKCa iz 1983, mada malo taj podatak ne lezi, s obzirom da pise da se bend te godine tek oformio. Opet, na snimku je 10 pesama, od kojih se jedva 3 naslo na albumu prvencu, pa je mozda i tacno da je concert iz 1983. Cini se da su to bili neki “dani novog primitivizma” u Beogradu, jer u jednom trenutku Losa najavljuje Elvisa za para dana na istom mestu. Bend je bar u polovini pesama zvucao skroz drugacije nego na “Soldatski bal” ploci, malo crvsce i “novotalasnije”. Ipak, pesme su i dalje bile uzasne, a Losino brbljanje izmedju pesama odaje utisak osobe sa blagim mentalnim poremecajem.
Da ne gnjavim previse sa ovim negativnim naglabanjima, glupost je neunistiva, pa i uspeh Plavog Orkestra. Cinjenica da i danas pune hale je porazavajuca, kao i mnoge cinjenice iz muzickom biznisa sirom sveta. Ali nisam tu zbog toga, vec zbog saljivog osvrta na neke homoseksualne konotacije koje sam ovih dana pronalazio u textovima “Soldatskog bala”, a njih ima na pretek. Da ih vidimo pesmu po pesmu:
*Daj mi vruce rakije (medena curice)
Stih “sir u zdjeli, rakije, svuda muske straznjice” govori sam za sebe, a “Pukni pusko nek cuje, dok je decko miluje” govori o njegovom besu prema devojci koja mu je otela decka. Jadna ona, ko zna kako je prosla sa Losom…
*Odlazi nam raja
“Bio sam sa drugom, bila si i ti, ja pojma nisam imao i njega digla si” – ovo je ocigledno, on je bio sa svojim drugom, koji je, eto, hteo da se oproba i u heteroseksualnom odnosu, i ona ga je “digla”. Ne moram da prevodim sta to znaci. Losa o tome pojma nije imao.
“Bio sam sa drugom, i dalje smije se” – taj drug ocigledno uziva u biseksualnim odnosima.
*Sta ce nama soferima kuca
Ovo je konacni dokaz, iako vesto sakriven kroz simboliku stihova koje je moj pronicljivi um odgonetnuo. Kao sto znamo, pesma je duet Nade Obric i Lose. Na pocetku Nada peva:
“Sa-ajo, utovar-istovaraj tvoja kola malena.
Sa-ajo, dodji men’, dodji meni preko druma kaljava”
Dakle, Nada ovde u prvom stihu govori o tome kako cezne za Losinim polnim udom, koji je, kao sto cujemo, malen. U drugom stihu Nada, bez obzira na velicinu, i dalje zeli Losin ud, ali u svojoj straznjici – naime ona zeli da joj on dodje preko kaljavog druma. A znamo na sta se misli kad se kaze kaljavi drum, a i “dodji” se na engleski prevodi “come”, sto je u istom jeziku i zargon za “svrsi”.
Dalje Losa peva:
“Nado, u tvojoj kuci ja sam jadan nemocan.
Nado u mojoj kabinici sva su cuda moguca”
Ovde Losa priznaje da njega zene seksualno ne privlace, prema njima je nemocan, u seksualnom smisli, svakako. Mada, ipak, sa Nadom je mozda i moguce da se seksualno opsti, ako se to radi u njegovoj kabinici, tj. u njegovom kamionu (svi znamo za seksualna opredeljenja vozaca kamiona), jer tu on moze da se opusti i zamisli da je Nada ustvari musko.
Uvod u refren govori sam za sebe:
“Al' tuga bez druga, bez srece…”
Dovoljno receno.
*Stambol, Pesta, Beclija
Ova cela stvar glorifikuje homoseksualizam medju muskim prijateljima, narocito u vojsci, pa potrazite na netu ceo text. Ovde izdvajam poslednji refren: “Svoga druga ne ne daj nikome”. Inace, u pesmi gostuju Pedja D’Boy (za kojeg se pricalo da je homoseksualac cim su se D’Boys pojavili, a ovaj to nije negirao/niti potvrdjivao), Jura Stublic (ako je verovati Isidori Bjelici, taj je bio uhvacen u WCu sa nekim likom svojevremeno) i Aki Rahimovski (jel taj ikad vidjen sa zenom?).
*Soldatski bal
Takodje cela pesma treba da se poslusa jer je homoseksualnih reference previse…
Pauza za rucak je zavrsena, a sa njom i ovaj tekst.
Nastavak sna je bio jos bizarniji: sanjao sam da gledam Losu danas, kada lici na kreaturu izmedju Bate Zivotinje i Milosa Bojovica. Nosio je neki braon sako, i mlatarao laktovima, kao sto ga se i secam iz “zlatnih dana”. Probudio sam se okupan u znoju.
Sutradan sam razmisljajuci o snu pomislio da se mozda iza svega toga krije nesto, pa sam nasao “Soldatski bal” (kao i jos neke albume) na netu i skinuo. S obzirom da “Plavce” nikad nisam voleo, rekoh ‘ajde da bar lepo preslusam i vidim sta je to bilo u tom bendu i tom albumu da je napravilo onakav haos svojevremeno.
A haos je bio ogroman – ko je dovoljno star da se seca – seca se! Ko je bio mlad ne zna. Ja se secam da je krenulo odjednom: preko noci su bili na svim radio i TV stanicama, u svim casopisima i novinama. Ja sam se pitao zasto, ali nije bilo prvi put. 1985 zavrsio sam osnovnu skolu. Na zavrsnu ekskurziju negde u maju/junu nisam isao, jerbo se nije imalo para. Svi ostali su isli. Ja sam kulirao kuci i slusao the Smiths. Ekskurzija je bila cini mi se poslednje nedelje. Mislim da je bio petak ujutro kada se ceo osmi razred vratio sa eksurzije i da je to zvanicno bio poslednji dan skole. Ja i par ucenika romske nacionalnosti koji takodje nisu isli smo dosli u skolsko dvoriste. Tu nas je sacekao plac. Odmah sam pomislio da je neko tragicno nastradao na putu. Pitao sam prvu osobu do sebe o cemu se radi, a onda je krenula pesma: “Rastajemo se mi…” O, uzasa!
Ja sam jedva cekao da se zavrsi ta jebena osnovna skola i da krenemo u srednju, da budemo stariji, da muvam ribe i slicno, a ovi ovde pate za zavrsetkom smejurije zvane osnovna skola… Scena je bila nadrealna: jedno 5 odelenja, svako sa po 30 djaka, zagrljeni i ucveljeni. Sto je najgore, jedno 95% ucenika je automatski moralo da ide u istu srednju skolu, dakle od nekog preteranog rastanka nema ni govora, osim ako nisu mislili na rastanak od nastavnika.
Elem, tu negde ubrzo je dosla i mala matura. Na to sam isao. Nisam hteo, ali sam se lozio na jednu ribu, pa reko’ ko zna, mozda je smuvam. Smuvao sam je, al’ malo sutra. A to matursko vece je tek bilo uzas. Muzika koju je bend svirao je bila toliko dobra da sam proveo celo vece za stolom, pijuci koka-kolu. Kad se oko ponoci zavrsilo sve krenusmo kuci pesice u vecim grupama. A onda je tek nastala grozota: copor je poceo da peva “Bolje biti pijan nego star”. Dovoljno receno. (inace, glavnu rec je vodio jedan lik sa kojim sam posle igrao u istom kosarkaskom timu I kad smo kojih 6 meseci kasnije bili na nekom turniru u Beogradu, u hotelskoj sobi - gde nas je bilo cetvorica - taj lik je predlagao da se takmicimo u drkanju!?!?!?!) Jedva sam cekao da se odvojim i krenem svojoj kuci.
1985 je bila godina Plavog Orkestra. Sad, mozemo do sutra da raspravljamo, ali ja se slazem sa teorijom da je ovaj bend, uz neke druge, bio jedan od krivaca za rat u SFRJ. Mozda gresim, ali Plavi Orkestar, Merlin, i slicni su masovno zaglupljivali narod iz muzicara rok branse. Narafski, sve je to zapocelo Bijelo Dugme desetak godina ranije, ali je tracak nade postojao negde oko 1983 kada je Dugme bila na izdisaju odlaskom Zeljka Bebeka. Nazalost, ono je vasrsnulo godinu dana kasnije u mnogo, mnogo gorem izdanju i zapecatilo sudbinu YU rokenrola, a i sire. Ko zna kako bi se politicka situacija u zemlji odvijala da su tada glavnu rec vodili mejsntrim, ali ipak mnogo kultivisaniji bendovi poput EKV, Filma, Haustora, Leb I sol, Zabranjenog Pusenja…
OK, glupo je sad reci nesto u fazonu muzika je kriva za sve, ali ja stojim iza svog misljenja da je muzika kod nas negde 84/85, bar ona komercijalna, otisla previse na narodnjacku stranu. Mozda ne bi nista smetalo da je takav “rokenrol” imao podrsku medju ljubiteljima narodne muzike, ali problem je sto je imao podrsku i medju njima i medju ljubiteljima rok muzike. Odjednom su mnogi moji ortaci koji su do juce bili ljuta alternative poceli da slusaju “Lipe cvatu”!
Najgore je tek doslo nesto kasnije kada su se Dugme, Plavi Orkestar i Merlin okrenuli “novoj partizanstini”, muzicki, tekstualno i “ideoloski” mozda najgorim muzickim “pokretom” u SFRJ. Naravno, tu su Dugmici pokupili kajmak, dok su Plavci i Dino & Co. ostali po strani, grickajuci otpatke. Ako sam mrzeo “Soldatski bal”, onda sam tek mrzeo “Smrt fasizmu”.
Preslusavajuci “Soldatski bal” po prvi put od objavljivanja istog (verovatno sam svojevremeno cuo sve pesme pojedinacno, ali SIGURNO nisam nikad preslusao album “u cugu”) vise od 25 godina kasnije sa nevidjenim cudjenjem moram da primetim gostovanje neki “kul” faca (Firci, Marina Perazic, Bale – nemoj samo neko da mi kaze da je to Bale iz P.Patke/Lune) i nekih “kulturnih” licnosti (Dragos Kalajic, Jovan Cirilov). Ne znam sta je navelo te ljude da uzmu ucesca u ovom projektu. Secam se da je posle Firci izjavljivao nesto u fazonu “nismo znali da cu tu posle da bude Nada Obric”. Nismo znali, do mojega! Iz aviona se videlo koliko je ovo muzicko smece, bez obzira bila tu Nada ili ne.
Na netu se pojavio zivi snimak benda iz SKCa iz 1983, mada malo taj podatak ne lezi, s obzirom da pise da se bend te godine tek oformio. Opet, na snimku je 10 pesama, od kojih se jedva 3 naslo na albumu prvencu, pa je mozda i tacno da je concert iz 1983. Cini se da su to bili neki “dani novog primitivizma” u Beogradu, jer u jednom trenutku Losa najavljuje Elvisa za para dana na istom mestu. Bend je bar u polovini pesama zvucao skroz drugacije nego na “Soldatski bal” ploci, malo crvsce i “novotalasnije”. Ipak, pesme su i dalje bile uzasne, a Losino brbljanje izmedju pesama odaje utisak osobe sa blagim mentalnim poremecajem.
Da ne gnjavim previse sa ovim negativnim naglabanjima, glupost je neunistiva, pa i uspeh Plavog Orkestra. Cinjenica da i danas pune hale je porazavajuca, kao i mnoge cinjenice iz muzickom biznisa sirom sveta. Ali nisam tu zbog toga, vec zbog saljivog osvrta na neke homoseksualne konotacije koje sam ovih dana pronalazio u textovima “Soldatskog bala”, a njih ima na pretek. Da ih vidimo pesmu po pesmu:
*Daj mi vruce rakije (medena curice)
Stih “sir u zdjeli, rakije, svuda muske straznjice” govori sam za sebe, a “Pukni pusko nek cuje, dok je decko miluje” govori o njegovom besu prema devojci koja mu je otela decka. Jadna ona, ko zna kako je prosla sa Losom…
*Odlazi nam raja
“Bio sam sa drugom, bila si i ti, ja pojma nisam imao i njega digla si” – ovo je ocigledno, on je bio sa svojim drugom, koji je, eto, hteo da se oproba i u heteroseksualnom odnosu, i ona ga je “digla”. Ne moram da prevodim sta to znaci. Losa o tome pojma nije imao.
“Bio sam sa drugom, i dalje smije se” – taj drug ocigledno uziva u biseksualnim odnosima.
*Sta ce nama soferima kuca
Ovo je konacni dokaz, iako vesto sakriven kroz simboliku stihova koje je moj pronicljivi um odgonetnuo. Kao sto znamo, pesma je duet Nade Obric i Lose. Na pocetku Nada peva:
“Sa-ajo, utovar-istovaraj tvoja kola malena.
Sa-ajo, dodji men’, dodji meni preko druma kaljava”
Dakle, Nada ovde u prvom stihu govori o tome kako cezne za Losinim polnim udom, koji je, kao sto cujemo, malen. U drugom stihu Nada, bez obzira na velicinu, i dalje zeli Losin ud, ali u svojoj straznjici – naime ona zeli da joj on dodje preko kaljavog druma. A znamo na sta se misli kad se kaze kaljavi drum, a i “dodji” se na engleski prevodi “come”, sto je u istom jeziku i zargon za “svrsi”.
Dalje Losa peva:
“Nado, u tvojoj kuci ja sam jadan nemocan.
Nado u mojoj kabinici sva su cuda moguca”
Ovde Losa priznaje da njega zene seksualno ne privlace, prema njima je nemocan, u seksualnom smisli, svakako. Mada, ipak, sa Nadom je mozda i moguce da se seksualno opsti, ako se to radi u njegovoj kabinici, tj. u njegovom kamionu (svi znamo za seksualna opredeljenja vozaca kamiona), jer tu on moze da se opusti i zamisli da je Nada ustvari musko.
Uvod u refren govori sam za sebe:
“Al' tuga bez druga, bez srece…”
Dovoljno receno.
*Stambol, Pesta, Beclija
Ova cela stvar glorifikuje homoseksualizam medju muskim prijateljima, narocito u vojsci, pa potrazite na netu ceo text. Ovde izdvajam poslednji refren: “Svoga druga ne ne daj nikome”. Inace, u pesmi gostuju Pedja D’Boy (za kojeg se pricalo da je homoseksualac cim su se D’Boys pojavili, a ovaj to nije negirao/niti potvrdjivao), Jura Stublic (ako je verovati Isidori Bjelici, taj je bio uhvacen u WCu sa nekim likom svojevremeno) i Aki Rahimovski (jel taj ikad vidjen sa zenom?).
*Soldatski bal
Takodje cela pesma treba da se poslusa jer je homoseksualnih reference previse…
Pauza za rucak je zavrsena, a sa njom i ovaj tekst.
Monday, August 23, 2010
Elektro-Tehnika
Dupli kompilacijski disk sa snimcima nasih elektro/sint/njuvejv bendovima 1981-85.
Uz fajove idu i informacije na engleskom.
skinite OVDE.
Uz fajove idu i informacije na engleskom.
skinite OVDE.
Monday, August 16, 2010
The End Band - W.C.H. 1986 (Polet)
Bese ovog albuma vec na netu, ali daj da i ja dodam rip koji nije moj, ali nije bio okacen do sada. Misterija od grupe, objavio Polet 1987 u 777 primeraka (nikad vise nista posle toga nisu objavili), zna se da je u bendu bio novinar Grada Aleksic i to je to. Barem sto se mog poznavanja tice. gledao ih jednom na Akademiji, po secanju bese dosta bolje od ove slabe ploce....
Poslusajte i presudite sami.
Poslusajte i presudite sami.
Sunday, August 8, 2010
Petar Pan - komplet
Ojla, vec sam kacio prvi LP od Pan Petra, pa evo da ga ponovimo, zajedno sa drugim album, te snimcima sa probe nakon drugog albuma, sto nije bilo na netu do sada.
Sta reci? "Petar Pan 1" je i dalje biser YU rokenrola, neotkriven od strane sirokih narodnih masa, jbg. Cinjenica da album jos uvek moze da se kupi me tera da uzmem smajser i opalim hiljade rafala, ali dzabe bi i to bilo...
Drugi album je takodje dobar, mada je patio od lose produkcije. Ovde sam dodao snimke sa probi iz perioda nakon drugog albuma, ako iko zna koje su pesme u pitanju nek' se ne stidi:
Petar Pan 1 LP
Bio jednom jedan r'n'r
Proba
Sta reci? "Petar Pan 1" je i dalje biser YU rokenrola, neotkriven od strane sirokih narodnih masa, jbg. Cinjenica da album jos uvek moze da se kupi me tera da uzmem smajser i opalim hiljade rafala, ali dzabe bi i to bilo...
Drugi album je takodje dobar, mada je patio od lose produkcije. Ovde sam dodao snimke sa probi iz perioda nakon drugog albuma, ako iko zna koje su pesme u pitanju nek' se ne stidi:
Petar Pan 1 LP
Bio jednom jedan r'n'r
Proba
Tuesday, July 6, 2010
VIA Talas/Talas - antologija
.jpg)
Za sve lenjivce evo kompletnog vinilnog opusa benda VIA Talas iliti Talas, kako su se zvali na prvom i jedinom albumu. Za one koji vole da citaju podatke na engleskom se pobrinuo lik koji je okacio info na wikipedia sajtu. Mada, svako treba da zna: bend kroz ciju je postavu proslo nekoliko manje-vise poznatih ljudi. Mra Mijatovic je uvek bila tu, Bojan Pecar na albumu, Dusan Gerzic, Misko Plavi, te gosti Vuk Vujacic, Milan Mladenovic... kamara!
Muzika je uglavnom leprsavi novotalasni pop i varijacije na isti. Vrlo slusljivo, a meni su narocito stvari sa "Artisticke radne akcije" super. Ipak, "Sama" je bio i ostao njihov najveci hit, a zavrsio je svojevremeno i u kultnom filmu "Secerna vodica". Stih "Rudi, ne diraj mi grudi" do dan-danas ostaje jedan od najbizarnijih u YU rocku...
Elem, OVDE je sve sa mojih ploca ripovano. Prve dve stvari su sa pomenute "ARA kompilacije, treca stvar "Ti" sa "Demo Top Vol. 1" LP-ja, ostatak je "Perfektan dan za banana ribe" LP-ja iz 1983, izdavac Sarajevo Disk. Naslov je, svakako, pozajmljen iz odlicne price majstora Selindzera!
Omota LP-ja ima po netu, odakle sam i gornju fotku pozajmio, hvala originalnom postavljacu!!!
Sunday, June 13, 2010
Jazz Kajmak LP
Eto, svasta ce da se desi u Japanu... Pre mesec dana odem u prodavnicu ploca u Jokohami i dok sam listao ploce krajickom oka ulovim nesto sto mi se ucinilo zanimljivim. Proverim, vidim pise "Jazz Kajmak" i ukapiram da se radi o nekom piratu sa YU jazz/fusion muzikom.
Bese jevtino, pa sam odmah pazario LP. Kao sto se vidi, sve je ovde vec poznato: RTB Big Ban, Kim, September, Tone Jansa, Tihomir Asanovic. Ploca izasla 1995 za Most Records, a onima koji prate bice jasno ko se krije iza ove misteriozne etikete. Isti lik je meni pre par godina naredio da skinem linkove za par reizdanja sa njegove, sada zvanicne, etikete koje sam ovde svojevremeno kacio... Nekad pirat, a sada borac protiv piratluka, iako ne bih ovaj moj rad ovde zvao tim pogrdnim imenom - sa sigurnoscu tvrdim da je bar dvoje ljudi kupilo pomenute ploce nakon sto su ih skinuli ovde i preslusali.
Elem, fina kompilacija, sa najgorim mogucim omotom ikad uradjenim na podrucjima bivse YU.
Skinite je OVDE ili OVDE.
Wednesday, June 2, 2010
Odiseja u Japanu 2010
I ove godine sam boravio u Japanu, ali ne zarad krmanluka, ispijanja alkohola i muzike, vec porodicno. Ko ima klince i putuje zna da to nije zezanje, vec tezak rad. Ipak, bilo je i zadovoljstava, o cemu ce ovde biti rec.
beskucnik u Jokohami
Posto sam vec prethodne tri godine svirao po Niponu, nisam hteo da izneverim ovu godinu, te sam uredno zakazao solo svirku u jednom od omiljenih mi klubova u Tokiju – UFO Club u Koenji-u. Sa menadzerkom kluba sam ugovorio svirku bez problema, a usput i dodao jos jednog solo aktera iz Perta – Steve Matzkov-a.
Za razliku od prethodnih turneja, ovaj put sam predstavio moj poslednji solo projekat. Kao i uvek, problem sa organizacijom koncerata u Japanu je promocija. Koliko mi je poznato, iole pristojnih radio stanica nema, pa je uzaludno ocekivati da potencijalni posetioci koncerata mogu da cuju vasu muzika tim putem – stoga ostaje myspace resenje kao jedina opcija. Muzicka stampa postoji, barem nekoliko besplatnih casopisa koji se dele po klubovima/prodavnicama ploca, ali osim ako niste neko veliko ime tesko je dobiti prostor u njima, samo obican listing koji ide uz mesecna desavanja po mestima za svirku.
Dakle, ostalo mi je samo da spamujem kao manijak po jebenom majspejsu, sto sam i cinio par nedelja pred svirku. Sad, sta se desilo – ne znam, ali ovoga puta sam imao najposeceniji koncert od 15 koliko sam svirao u Japanu do sada. Takodje, pametna odluka je bila da pitam menadzerku da me stavi u sredinu (bilo je 6 bendova ukupno). Problem u Japanu je sto nema nocnih vozova, pa sve mora da se zavrsi do 23h (ima i celonocnih izuzetaka, narafski) da bi ljudi stigli da uhvate voz kuci. Zato sam i mislio da je bolje ne biti ni prvi ni poslednji, nego zlatna sredina. Na srecu, izgleda da nisam morao da se trudim, jer se ispostavilo da je najvise ljudi gledalo bas mene.
obozavaoci Gramofonija poziraju istom
No o samo svirci nakon sledecih redova: iz Jokohame sam krenuo put Koenji-a negde oko 10.30. Prvo podzemnom zeleznicom dve stanice, zatim brzi voz za Shinjuku i onda lokalni za Koenji. Kad sam stigao zvao sam lika koji radi u hostelu gde sam otseo tu noc da me pokupi sa stanice. Hostel je netipican, jer ima samo 4 sobe i sve su privatne, tj. Ne dele se, psim sto parovi mogu da ostanu u njima, naravno. Mesto je maleno, ali skroz opusteno. Soba je 5m kvadratnih, ali nisam ni dosao da se sirim po sobi kao prdez po gacama, vec samo da prespavam tu posle svirke, tako da nisam imao na sta da se zalim. Krevet je, odmah sam video, bio preudoban, posteljina cista.
Nakon sto sam ostavio stvari krenuo sam da malo lutam po omiljenom mi tokijskom predgradju Koenji. Prvo rutina, kao i svaki put kad odem tamo: Freshness Burger za rucak. FB je japanska firma i po meni prave najbolje hamburgere tamo. Japanski hamburgeri su mali, kao sto se ocekuje, ali ovaj je dovoljno veliki, naocito uz przeni krompir i pivo. Ej, pivo u hamurgerskoj radnji! Nema toga u Australiji. A jos moze i da se pusi. Ne da sam neki pusac ovih dana, ali za taj dan sam se spremio na paklicu cigareta.
Dakle, lepo sam ruckao, a onda odmah u susedni ulaz u Base Records prodavnicu ploca. Bilo je svega tamo, mada nista bas da me natera da otvorim novcanik (a bilo je para za trosenje na ploce, mada odakle su dosle je duga prica). Bese mi toplo oko srca kada sam medju singlovima video i “Ona se budi”/”Mali covek” od sarla Akrobate, ali vec ga imam, a i cena je bila oko 25 evra.
Nakon toga odoh u jos jednu radnju sa japanskim imenom gde je izbor bio mnogo bolji, ali nisam se odvezao sve dok ne naletih na gomilu singlova za smesne pare, pa sam kupio jedno 20 komada, da se nadje. Uglavnom pank, te par japsnkih singlova sa decijom muzikom.
Oko 14h sam otisao u svoju sobu da se spremim za tonsku probu, te na brzaka proverim elektronsku postu, a vec u 14.45 sam usao u taxi da me odveze do kluba. Peskobusom je svega 20 minuta, ali imao sam gitaru i ranac sa pedalama, pa me mrzelo da teglim, a i malo-malo, pa bi neka kisica padala.
Kad sam dosao u klub pozdravio sam se sa menadzerkom i toncem koje znam od pre i odmah krenuo da radim tonsku probu. Kao sto rekoh u bolgu iz 2007, tonske probe u Japanu krecu oko 3 popodne. Ne znam zasto, ali bio sam haos nervozan. U medjuvremenu je dosao i Steve, pa sam imao s kim i da popricam. Nekako sam odradio tonsku, malo sam zapetljao kod jedne pesme, ali ko ih sljivi kad i ne znaju kako pesma treba da ide. Naime, od tehnike koristim gitaru, pedalu sa raznim efektima, te loop station pedalu na koju mogu da nasnimavam to sto sviram kako i koliko hocu. E, kod te pedale sam malo zeznuo, ali jebes ga, to je samo tonska proba. Posle mene je Steve odradio svoju i bili smo spremni da krenemo u potragu za nekim restoranom.
Kad smo izasli bilo je svega 4 popodne, pa smo ubijali vreme setajuci po kvartu dok se ne otvori omiljeni mi restoran u blizini (u 17h). taman je neka kisica krenula da rominja kad je gazda otvorio lokal. Usli smo, jeli smo, malo pili, platili, izasli. Sve je bilo kako dolikuje, nema sta da se prebaci.
Otisli smo u UFO Club i usetali kao hadzije. Tu me je sacekalo 4 prijatelja i odmah po starom japanskom obicaju “iskreni smo, tim se dicimo” mi rekli da sam se ugojio. Nista: “malo izgledas drugacije, jel' si mozda nabacio neko kilo?”, vec samo “Oh, you got fat!” Da, znam da sam Prasoje, ali sta cu kad volem da je'm, da ga 'bem.
Popio sam par piva, nisam hteo da preterujem, jer ako preteram zajebem sa ovim pedalama vrlo lako. Da ne gnjavim o ostalim bendovima: bili su OK, ali nista spektakularno. Steve ja bio skroz dobar, mada svirao je pre mene, a ja sam umirao od nervoze. Izasao sam napolje na svez vazduh, al' kita – bese neka sparina. Malo sam se protezao kao mlada zivotinja, disao duboko i slicno. Onda sidjoh u klub i nekako skoro sva nervoza ode samo tako.
Spremio sam se za svirku i izasao na binu iza zavese, prikljucio sve jebade i bio potpuno samouveren u svoje super sposobnosti. Dao sam znaku osoblju da otvori zavesu i krenuo sa svirkom. Sve je proslo kako treba, oprema nije zakazala, a bogami ni ja. Prijem je bio odlican, cak su neki ljudi i malo zaigrali, mada sam to video tek krajickom oka, jer sam budno gledao u sta sviram. Nakon kojih 30-ak minuta sam za pojas zadenuo, zahvalio svima i zavrsio.
Kada sam se vratio nazad u publiku videh da se jos nekoliko mojih prijatelja okupilo i mogao sam konacno da se malo opustim i popijem kao covek. Sledeci bend je krenuo i muzika je bila preglasna, pa smo svi izasli napolje da mozemo da pricamo normalno. Nakon jedno 20-ak minuta su jos neke face koje ne znam izasle iz kluba i poceli da mi zahvaljuju na super svirci. Molim lepo, kupite plocu i CD.
negde oko 22.30h se sve zavrsilo, bio sam fino placen, spakovao sam opremu i dzitru i zapalio peskobusem do svog smestaja. Tamo ostavih stvari i odoh u solo provod.
Kada sam boravio pre par godina u Koenji-u slucajno sam upoznao sredovecnog vozaca vozova i par noci proveo sa njim i ekipom u caskanju/ispijanju alkohola na ulici. Bilo je leto, a pivo hladno, pa je bila prava prilika za tako nesto. Lik, cije ime ne znam, nam je jedne noci prisao i poceo konverzaciju, malo na engleskom, malo na japanskom. Sve to je zabelezeno na filmu "Three Hams in a Can" (dokumentarac o mojoj turneji koju sam radio po Japanu sa dvoje prijatelja 2008).
Kada sam organizovao svirku ovde godine resio sam da potrazim lika i vidim kako je i sta je. Secam se da sam ga jednom video u nekom malom baru, pa sam logicno prvo tamo krenuo. A ko trazi taj i nadje, pa je moj poznanik stajao za sankom bas tu. Prisao sam mu i potrudio se da objasnim ko sam i vidim seca li me se. Trebalo mu je malo da se seti, bio je vec pod gasom, a i zbunio se kad mu je ovakva gromada od stranca prisla. Ipak, naravno da se setio i mene i ostatka ekipe. Popricah nekako sa likom i platih mu pice i krenuh dalje u akciju.
dve pijane budale i jos pijaniji fotograf sa drhtavom rukom
sledece mesto je bio mali restoran gde sam vec par puta pre jeo "jumbo gyoza". dakle, jedna porcija, plus pivo, pa dalje u Penguin House, gde sam svirao 2008 i otisao da pozdravim gazdu i ribu koja radi zvuk. i oni su se iznenadili kad su me videli, a ja kad sam cuo da su samo par sati pre toga tu svirali moji japanski nojz heroji Otomo Yoshihide i Keiji Haino... Kakva nesreca! Popih pice tu, prosetah jos malo ulicama i odoh na tusiranje/pocinak.
Sutradan sam otisao u Tokijo u kupovinu ploca. Da ne davim, pazario sam tusta i tma vinila za male pare.
Nakon par nedelja sam odgledao Tetsuo the Bullet Man, o cemu vise OVDE.
beskucnik u Jokohami
Posto sam vec prethodne tri godine svirao po Niponu, nisam hteo da izneverim ovu godinu, te sam uredno zakazao solo svirku u jednom od omiljenih mi klubova u Tokiju – UFO Club u Koenji-u. Sa menadzerkom kluba sam ugovorio svirku bez problema, a usput i dodao jos jednog solo aktera iz Perta – Steve Matzkov-a.
Za razliku od prethodnih turneja, ovaj put sam predstavio moj poslednji solo projekat. Kao i uvek, problem sa organizacijom koncerata u Japanu je promocija. Koliko mi je poznato, iole pristojnih radio stanica nema, pa je uzaludno ocekivati da potencijalni posetioci koncerata mogu da cuju vasu muzika tim putem – stoga ostaje myspace resenje kao jedina opcija. Muzicka stampa postoji, barem nekoliko besplatnih casopisa koji se dele po klubovima/prodavnicama ploca, ali osim ako niste neko veliko ime tesko je dobiti prostor u njima, samo obican listing koji ide uz mesecna desavanja po mestima za svirku.
Dakle, ostalo mi je samo da spamujem kao manijak po jebenom majspejsu, sto sam i cinio par nedelja pred svirku. Sad, sta se desilo – ne znam, ali ovoga puta sam imao najposeceniji koncert od 15 koliko sam svirao u Japanu do sada. Takodje, pametna odluka je bila da pitam menadzerku da me stavi u sredinu (bilo je 6 bendova ukupno). Problem u Japanu je sto nema nocnih vozova, pa sve mora da se zavrsi do 23h (ima i celonocnih izuzetaka, narafski) da bi ljudi stigli da uhvate voz kuci. Zato sam i mislio da je bolje ne biti ni prvi ni poslednji, nego zlatna sredina. Na srecu, izgleda da nisam morao da se trudim, jer se ispostavilo da je najvise ljudi gledalo bas mene.
obozavaoci Gramofonija poziraju istom
No o samo svirci nakon sledecih redova: iz Jokohame sam krenuo put Koenji-a negde oko 10.30. Prvo podzemnom zeleznicom dve stanice, zatim brzi voz za Shinjuku i onda lokalni za Koenji. Kad sam stigao zvao sam lika koji radi u hostelu gde sam otseo tu noc da me pokupi sa stanice. Hostel je netipican, jer ima samo 4 sobe i sve su privatne, tj. Ne dele se, psim sto parovi mogu da ostanu u njima, naravno. Mesto je maleno, ali skroz opusteno. Soba je 5m kvadratnih, ali nisam ni dosao da se sirim po sobi kao prdez po gacama, vec samo da prespavam tu posle svirke, tako da nisam imao na sta da se zalim. Krevet je, odmah sam video, bio preudoban, posteljina cista.
Nakon sto sam ostavio stvari krenuo sam da malo lutam po omiljenom mi tokijskom predgradju Koenji. Prvo rutina, kao i svaki put kad odem tamo: Freshness Burger za rucak. FB je japanska firma i po meni prave najbolje hamburgere tamo. Japanski hamburgeri su mali, kao sto se ocekuje, ali ovaj je dovoljno veliki, naocito uz przeni krompir i pivo. Ej, pivo u hamurgerskoj radnji! Nema toga u Australiji. A jos moze i da se pusi. Ne da sam neki pusac ovih dana, ali za taj dan sam se spremio na paklicu cigareta.
Dakle, lepo sam ruckao, a onda odmah u susedni ulaz u Base Records prodavnicu ploca. Bilo je svega tamo, mada nista bas da me natera da otvorim novcanik (a bilo je para za trosenje na ploce, mada odakle su dosle je duga prica). Bese mi toplo oko srca kada sam medju singlovima video i “Ona se budi”/”Mali covek” od sarla Akrobate, ali vec ga imam, a i cena je bila oko 25 evra.
Nakon toga odoh u jos jednu radnju sa japanskim imenom gde je izbor bio mnogo bolji, ali nisam se odvezao sve dok ne naletih na gomilu singlova za smesne pare, pa sam kupio jedno 20 komada, da se nadje. Uglavnom pank, te par japsnkih singlova sa decijom muzikom.
Oko 14h sam otisao u svoju sobu da se spremim za tonsku probu, te na brzaka proverim elektronsku postu, a vec u 14.45 sam usao u taxi da me odveze do kluba. Peskobusom je svega 20 minuta, ali imao sam gitaru i ranac sa pedalama, pa me mrzelo da teglim, a i malo-malo, pa bi neka kisica padala.
Kad sam dosao u klub pozdravio sam se sa menadzerkom i toncem koje znam od pre i odmah krenuo da radim tonsku probu. Kao sto rekoh u bolgu iz 2007, tonske probe u Japanu krecu oko 3 popodne. Ne znam zasto, ali bio sam haos nervozan. U medjuvremenu je dosao i Steve, pa sam imao s kim i da popricam. Nekako sam odradio tonsku, malo sam zapetljao kod jedne pesme, ali ko ih sljivi kad i ne znaju kako pesma treba da ide. Naime, od tehnike koristim gitaru, pedalu sa raznim efektima, te loop station pedalu na koju mogu da nasnimavam to sto sviram kako i koliko hocu. E, kod te pedale sam malo zeznuo, ali jebes ga, to je samo tonska proba. Posle mene je Steve odradio svoju i bili smo spremni da krenemo u potragu za nekim restoranom.
Kad smo izasli bilo je svega 4 popodne, pa smo ubijali vreme setajuci po kvartu dok se ne otvori omiljeni mi restoran u blizini (u 17h). taman je neka kisica krenula da rominja kad je gazda otvorio lokal. Usli smo, jeli smo, malo pili, platili, izasli. Sve je bilo kako dolikuje, nema sta da se prebaci.
Otisli smo u UFO Club i usetali kao hadzije. Tu me je sacekalo 4 prijatelja i odmah po starom japanskom obicaju “iskreni smo, tim se dicimo” mi rekli da sam se ugojio. Nista: “malo izgledas drugacije, jel' si mozda nabacio neko kilo?”, vec samo “Oh, you got fat!” Da, znam da sam Prasoje, ali sta cu kad volem da je'm, da ga 'bem.
Popio sam par piva, nisam hteo da preterujem, jer ako preteram zajebem sa ovim pedalama vrlo lako. Da ne gnjavim o ostalim bendovima: bili su OK, ali nista spektakularno. Steve ja bio skroz dobar, mada svirao je pre mene, a ja sam umirao od nervoze. Izasao sam napolje na svez vazduh, al' kita – bese neka sparina. Malo sam se protezao kao mlada zivotinja, disao duboko i slicno. Onda sidjoh u klub i nekako skoro sva nervoza ode samo tako.
Spremio sam se za svirku i izasao na binu iza zavese, prikljucio sve jebade i bio potpuno samouveren u svoje super sposobnosti. Dao sam znaku osoblju da otvori zavesu i krenuo sa svirkom. Sve je proslo kako treba, oprema nije zakazala, a bogami ni ja. Prijem je bio odlican, cak su neki ljudi i malo zaigrali, mada sam to video tek krajickom oka, jer sam budno gledao u sta sviram. Nakon kojih 30-ak minuta sam za pojas zadenuo, zahvalio svima i zavrsio.
Kada sam se vratio nazad u publiku videh da se jos nekoliko mojih prijatelja okupilo i mogao sam konacno da se malo opustim i popijem kao covek. Sledeci bend je krenuo i muzika je bila preglasna, pa smo svi izasli napolje da mozemo da pricamo normalno. Nakon jedno 20-ak minuta su jos neke face koje ne znam izasle iz kluba i poceli da mi zahvaljuju na super svirci. Molim lepo, kupite plocu i CD.
negde oko 22.30h se sve zavrsilo, bio sam fino placen, spakovao sam opremu i dzitru i zapalio peskobusem do svog smestaja. Tamo ostavih stvari i odoh u solo provod.
Kada sam boravio pre par godina u Koenji-u slucajno sam upoznao sredovecnog vozaca vozova i par noci proveo sa njim i ekipom u caskanju/ispijanju alkohola na ulici. Bilo je leto, a pivo hladno, pa je bila prava prilika za tako nesto. Lik, cije ime ne znam, nam je jedne noci prisao i poceo konverzaciju, malo na engleskom, malo na japanskom. Sve to je zabelezeno na filmu "Three Hams in a Can" (dokumentarac o mojoj turneji koju sam radio po Japanu sa dvoje prijatelja 2008).
Kada sam organizovao svirku ovde godine resio sam da potrazim lika i vidim kako je i sta je. Secam se da sam ga jednom video u nekom malom baru, pa sam logicno prvo tamo krenuo. A ko trazi taj i nadje, pa je moj poznanik stajao za sankom bas tu. Prisao sam mu i potrudio se da objasnim ko sam i vidim seca li me se. Trebalo mu je malo da se seti, bio je vec pod gasom, a i zbunio se kad mu je ovakva gromada od stranca prisla. Ipak, naravno da se setio i mene i ostatka ekipe. Popricah nekako sa likom i platih mu pice i krenuh dalje u akciju.
dve pijane budale i jos pijaniji fotograf sa drhtavom rukom
sledece mesto je bio mali restoran gde sam vec par puta pre jeo "jumbo gyoza". dakle, jedna porcija, plus pivo, pa dalje u Penguin House, gde sam svirao 2008 i otisao da pozdravim gazdu i ribu koja radi zvuk. i oni su se iznenadili kad su me videli, a ja kad sam cuo da su samo par sati pre toga tu svirali moji japanski nojz heroji Otomo Yoshihide i Keiji Haino... Kakva nesreca! Popih pice tu, prosetah jos malo ulicama i odoh na tusiranje/pocinak.
Sutradan sam otisao u Tokijo u kupovinu ploca. Da ne davim, pazario sam tusta i tma vinila za male pare.
Nakon par nedelja sam odgledao Tetsuo the Bullet Man, o cemu vise OVDE.
Sunday, May 30, 2010
odmor???
bejah na odmoru, mada ne znam moze li se jednomesecno putovanje sa petomesecnom bebom tako nazvati.
cim se oporavim kacim izvestaj, te muzicke novitete...
cim se oporavim kacim izvestaj, te muzicke novitete...
Monday, April 26, 2010
kako je propao rokenrol
KAKO JE PROPAO ROKNEROL
ok, znam da nije nista novo, muzika iz ovog filma je odavno na netu, ali eto veceras sam ga opet overio posle jedno 4 godine, pa mogu opet da konstatujem da je film odlicno odoleo zubu vremena i da je i dalje genijalan, cak stavise, jos i bolji nego ikad pre.
svega ima tu, da ne prepricavam bas svaki sekund filma. od tri price prva i treca su cista petica, a druga je jedno 4 minus, a i to zatos to su ove dve ultra super...
milion detalja, veceras sam otkrio onaj "japanski deo" u sredini "Yugo Nindza" iz prve price: prateci vokali idu "Ichi ni san shi" (iliti "jedan dva tri cetiri" na japanskom), a Divljan preko toga izgovara japanske geografske pojmove: Hokaido, Tokijo, Fudzijama...
treca prica ima po meni najjacu muziku, dovoljne su samo "Trese lupa udara" i "Crveno" da se napomenu. igrom slucaja upoznao sam jednog od Tragaca - naime Srdjan Radmilovic, iz Kazne za usi, je u filmu glumio jednog od Tragaca (nije ucestvovao u samom snimanju muzike, doduse), a taj isti Srdjan je brat od jednog ortaka ovde i dolazio je par puta u posetu i sipricao mi tu anegdotu. Naravno, odmah po doalsku kuci sam pustio film da vidim da li me tip zavrce, i govorio je istinu - one je drugi gitarista, pored Djure, u Tragacima. Bubnjar je, naravno, Jovec iz Orgazma. Elem, Srdjan je super lik, a pricu o tome kako smo ovde isli da gledamo lokalne bendove, a zavrsili kod ortaka/dilera plocama i naduvali se kao kreteni ostavicu za memoare jednog dana...
Inace mi je deo gde ide "Trese lupa udara" najbolji momenat u filmu: sve je tu rokenrol do daske! Kamerea, svetlo, rifovi...
e, pa uzivajte u novom ripu CDa sa muzikom iz filma. Ja sam jednom u zivotu video plocu, kad sam bio u vojsci. Ovo je sa CDa.
ok, znam da nije nista novo, muzika iz ovog filma je odavno na netu, ali eto veceras sam ga opet overio posle jedno 4 godine, pa mogu opet da konstatujem da je film odlicno odoleo zubu vremena i da je i dalje genijalan, cak stavise, jos i bolji nego ikad pre.
svega ima tu, da ne prepricavam bas svaki sekund filma. od tri price prva i treca su cista petica, a druga je jedno 4 minus, a i to zatos to su ove dve ultra super...
milion detalja, veceras sam otkrio onaj "japanski deo" u sredini "Yugo Nindza" iz prve price: prateci vokali idu "Ichi ni san shi" (iliti "jedan dva tri cetiri" na japanskom), a Divljan preko toga izgovara japanske geografske pojmove: Hokaido, Tokijo, Fudzijama...
treca prica ima po meni najjacu muziku, dovoljne su samo "Trese lupa udara" i "Crveno" da se napomenu. igrom slucaja upoznao sam jednog od Tragaca - naime Srdjan Radmilovic, iz Kazne za usi, je u filmu glumio jednog od Tragaca (nije ucestvovao u samom snimanju muzike, doduse), a taj isti Srdjan je brat od jednog ortaka ovde i dolazio je par puta u posetu i sipricao mi tu anegdotu. Naravno, odmah po doalsku kuci sam pustio film da vidim da li me tip zavrce, i govorio je istinu - one je drugi gitarista, pored Djure, u Tragacima. Bubnjar je, naravno, Jovec iz Orgazma. Elem, Srdjan je super lik, a pricu o tome kako smo ovde isli da gledamo lokalne bendove, a zavrsili kod ortaka/dilera plocama i naduvali se kao kreteni ostavicu za memoare jednog dana...
Inace mi je deo gde ide "Trese lupa udara" najbolji momenat u filmu: sve je tu rokenrol do daske! Kamerea, svetlo, rifovi...
e, pa uzivajte u novom ripu CDa sa muzikom iz filma. Ja sam jednom u zivotu video plocu, kad sam bio u vojsci. Ovo je sa CDa.
Saturday, April 24, 2010
Zoran Simjanovic - Simke
"Nacionalna Klasa" LP i "Jedna tema za jedan film" LP.
Simke je Simke, ponekad odlican, ponekad prosecan, ponekad originalan, ponekad pozajmljivac... Ima na ova dva albuma nekih briljantnih momenata, moj favorit je "Miris poljskog cveca".
Verovatno je ovo vec reizdato na diskovima, ovaj put rip sa mojih ploca.
Friday, March 12, 2010
Trio DAG - Secanja
bese nekoliko finih akusticnih grupa u Beogradu 70-ih, maltene dovoljno da se zanr scena napravi. od svih meni je najdrazi bas ovaj LP. ima dobrih stvari i kod Suncokreta, S vremena na vreme i Porodicne manufakture, ali ovde je svih 8 super!
o njima se ne zna previse, ali ko hoce nek se potrudi da sazna preko neta, da ne prepricavam uobicajene informacije.
ovaj rip je sa ploce skunio jedan Australijanac i poslao mi na CDu, a ja sa CDa skinuo danas za vas. zato i omota nema, ali i to se lako da naci na netu, nadam se.
ljubitelji lepih pesama uzivajte ovde!
o njima se ne zna previse, ali ko hoce nek se potrudi da sazna preko neta, da ne prepricavam uobicajene informacije.
ovaj rip je sa ploce skunio jedan Australijanac i poslao mi na CDu, a ja sa CDa skinuo danas za vas. zato i omota nema, ali i to se lako da naci na netu, nadam se.
ljubitelji lepih pesama uzivajte ovde!
Tunel - Live Kulusic 1985
e, u tom Kulusicu je svako snimao zive ploce :)
evo jednog rariteta za sve ljubitelje Tunela, medju kojima sebe ne ubrajam. opet sam tek pre neki dan provalio da mi ovo stoji i sakuplja prasinu u kolekciji vec godinama, a nisam siguran je li bilo vec na netu, pa ako nije - evo ga OVDE!
Snimak odlican, svirka standardno dobra, za one koji vole takav zvuk...
evo jednog rariteta za sve ljubitelje Tunela, medju kojima sebe ne ubrajam. opet sam tek pre neki dan provalio da mi ovo stoji i sakuplja prasinu u kolekciji vec godinama, a nisam siguran je li bilo vec na netu, pa ako nije - evo ga OVDE!
Snimak odlican, svirka standardno dobra, za one koji vole takav zvuk...
Wednesday, February 24, 2010
tri sunke u konzervi - taman po ukusu Neil Young-a ;)
2008 je Vas Verni isao na nekoliko svirki po Tokiju zajedno sa jos dvoje solo muzicara iz Perta. Sa nama je krenuo i trio fantastikus: jedan reziser, nas izdavac i njegova buduca devojka. zajedno smo proveli 6 dana, malo svirali, malo glumili turiste, mnogo jeli i pili.
skoro godinu dana kasnije dokumentarni film o tih 6 dana je ugledao svetlost dana. za sada se prikazuje samo po raznim festivalima, a nadamo se DVD izdanju u narednih nekoliko meseci.
film se zove "Three Hams In a Can" i vise o njemu (trejler, sinopsis...) mozete videti OVDE
dokumentarac je nedavno Neil Young licno izabrao da se prikazuje na filmskom festivalu u Bradfordu, Engleska. vise o tome OVDE.
ja bih rado podelio film sa vama, ali imam samo radnu, ne finalnu, verziju, a radim i na srpskim titlovima, pa cim sve bude spremno eto ga ;)
skoro godinu dana kasnije dokumentarni film o tih 6 dana je ugledao svetlost dana. za sada se prikazuje samo po raznim festivalima, a nadamo se DVD izdanju u narednih nekoliko meseci.
film se zove "Three Hams In a Can" i vise o njemu (trejler, sinopsis...) mozete videti OVDE
dokumentarac je nedavno Neil Young licno izabrao da se prikazuje na filmskom festivalu u Bradfordu, Engleska. vise o tome OVDE.
ja bih rado podelio film sa vama, ali imam samo radnu, ne finalnu, verziju, a radim i na srpskim titlovima, pa cim sve bude spremno eto ga ;)
Monday, February 1, 2010
Na slovo na slovo vs. Kerojon
Na slovo na slovo CD + Keroyon Songbook CD
Nije me bilo (cini mi se da svaki post ovako pocinjem), ali da se vratim, makar na kratko, kako dolikuje: sa dva izvanredna albuma decije muzike.
Otkud sad jedan nas i jedan japanski deciji album? Lepo, slicni su itekako. Uopste, nalazim da je nasa i japanska decija muzika iz 60-ih i 70-ih dosta slicna. Sad, nemam pojma je li slicna i decija muzika iz istog perioda na drugim stranam sveta, jerbo nisam mnogo slusao. Ako jeste, uputite me. Ali sve nesto sumnjam...
Moze se reci da je prva slicnost na koju sam naleteo (a nema je ovde) nasa obrada stare japanske pesme “Tanabatasama”, kod nas prevedene kao “Susti susti bambusov list” - jedna od najlepsih pesama ikad! A onda sam skoro izvadio iz zapecka “Keroyon Songbook” CD – album sa singlovima/songovima iz japanske decije serije o zapcu Kerojonu koja je isla na njihovom Tvu krajem 60-ih. Ne mogu a da ne primetim koliko je muzika/aranzmani/pristum slican muzici iz serije “na slovo na slovo”, kao i nekim od pesama koje je Dragan Lakovic pevao sa horom Kolibri. Otkud to, bre?!?!?!
Odgovor se ne zna, a na vama je da prosudite jesam li u pravu ili sam odlepio. “Na slovo na slovo” ste vec sigurno culi. Samo da napomenem da se radi o neverovatnom izdanju snimaka iz privatne kolekcije porodice pokojnog Miodraga Ilica-Belog, koji je napisao svu muziku za songove iz ove decije serije, cija nijedna epizoda nije ostala jer je sve islo uzivo. Sreca da je serija iz 70-ih ostala i da je objavljena na DVDs. Traljavo, ako i uvek kad je PGP RTS u pitanju, ali bolje ista...
Dakle, oba albuma su na prvom mestu istorijski izvanredni dokumenti, a onda ide muzicka vrednost koja je nemeriva. Fantasticne orkestracije, aranzmani, muzika i pevanje, nema tu sta vise da se kaze.
Na Kerojonovom CDu meni je favorit pesma 11, dok je pesma 13 (Oyasumi Keroyon – Laku noc, Kerojon) po filingu maltene istovetna “Uspavanki za Acima”. Slusajte i uzivajte.
NA SLOVO NA SLOVO
KEROYON SONGBOOK
Subscribe to:
Posts (Atom)
