Evo me u Japanu po osmi put. Ko je pratio moja prosla pisanija iz zemlje izlazece radijacije znao je da sam se hvalio kupovinom muzike i jedenjem/pijenjem. Sto se ovoga puta tice, dve stvari: nema se para i putuje se sa decom.
Dakle, krenuli smo iz Perta 18-og maja. Leteli smo sa, meni uvek pouzdanim i udobnim Singapore Airlines, mada ovoga puta nisam bio skroz super zadovoljan, ali da se ne zalim previse. Put je bio bez ikakvih problema, mada napominjem da smo putovali s decom, a ko je to iskusio zna da to nije nikakva uzivancija.
Kad smo sleteli u Singapur pridruzila nam se jedna starija Japanka koja je bila u poseti cerki i unucima koji zive u Pertu. Zamolila nas je da bude sa nama jer nije bila sigurna da zna gde da ide za let na Tokijo. Mi, ovako dobri i fini, nismo mogli da je odbijemo. Inace je iz Fukusime i prezivela je cunami, srecom. Nakon toga su joj se cerka i unuci sklonili na sigurno u Pert.
Changi aerodrom je velik i lako je ubiti tri sata, cak i sa klincima, koji su se ponasali kako dolikuje. Ipak, ili ja ne znam ili ono malo restorancica koji su na Terminalu 3 nisu nizasta. Jeo sam nekakve splacine, mada ne znam ni zasto, jer nisam bio gladan.
Najvece iznenadjenje je sto smo, na neku foru/promociju, dobili vaucere u vrednosti od $40 po osobi - za nas cetvoro $160. Nisi mogao da ih pretvoris u pare, ali smo mogli da ih potrosimo u bilo kojoj radnji na aerodromu. Osim klope i igracaka za klince ja sam pazario fine slusalice (tzv. earphones) marke Nakamichi, za koju nisam cuo jedno 30 godina. Odlican pazar!
Put do Tokija je bio skroz OK, klinci su uglavnom spavali, ja uglavnom nisam. Stigli smo, ekspres brzo prosli kroz pasosku kontrolu/carinu i seli na voz do tazbine.
Prvi dan se jelo i odmaralo.
Drugi dan sam otisao u Jokohamu da izvidim situaciju po prodavnicama ploca. Otisao sam u svoj omiljeni Recofan - ceo sprat robne kuce pun puncijat vinila! Malo sam ceprkao po ogromnoj $1 sekciji, pa posle presao na skuplje ploce. Kao sto rekoh, ovoga puta nema para, pa sam bio ekonomican. Nasao sam sekciju gde je sve bilo $3.80, ali je bio i neki znak na japanskom koji, naravno, nisam razumeo. Kada sam probrao jedno 6 ploca i odneo na kasu ukapirao sam da ta sekcija ima $2 snizenje po ploci, pa je na kraju svaki LP koji sam uzeo bio $1.80, sto je neverovatno. Mislim, nije bilo nekih ultra raritetnih izdanja, ali sam ostavio gomilu stvari koje bih voleo da imam - nadam se da odem opet i pazarim jos toga.
U Japanu tesko mozes da nadjes dobru kafu u kaficima. A onu kozju mokracu cije ime necu da pominjem (a rimuje se sa fucks) nemam nameru vise ikad da probam. I tako, svaki put kad sam bio u tazbini blizu kuce vidim radnju koja se zove "Coffee Merchant". Uvek sam se pitao sta je to, a ovog puta umirem za kafom (deca/nespavanje), pa sam rekao zeni da odemo do radnje i vidimo sta ima.
Parkirao sam makinu pred ducanom i usli smo u radnju. Gazda se blago sokirao, jer prvo radi na veliko i musterije ne dolaze u radnju, a drugo video je jednog ogromnog nejapanskog deliju kako mu ulazi na vrata.
Elem, lik je vrlo pricljiv i nakon jedno pola sata izasli smo sa besplatnim uzorkom kasnije se ispostavilo odlicne kafe, pa smo nakon par dana kupili jos.
Treceg dana sam otisao u Tokijo da ostavim ploce svog starog benda Soviet Valves po radnjama i da se vidim sa prijateljem. Naravno, pazario nesto ploca, ukljucujuci i "Ne budi me bez razloga" Rajka Kojica. ne zato sto volim (ne volim), vec jer je bilo dzabe pare.
Nakon par dana otisli smo u banju, tj jednoj od mnogi u oblasti Izu. Put je bio kojih par sati vozom, a onda voznja busem do hotela. To je bio tradicionalni japanski hotel ryokan. Bilo bi lepse da sam bio samo sa zenom, ali da se ne zalim non stop. Uglavnom, klopa je bila odlicna, ali nijednom nisam mogao da skroz uzivam. Banja je bila banja - uvek dobro. Isao sam i na masazu, setao, gledao svice nocu...
Kad smo se vratili opet sam otisao u onu radnju sa plocama i pazario kamaru stvari, cak 4 vinila Laibach. Jebiga, nisam mogao da odolim. Kupio i Ibanez AD-9 pedalu (analog delay, original japanska pedala, ne rezidanje), proverio je u radnji, fenomenalno zvuci.
Skoro svakog dana sam vodio klinca u obliznji parkic. Tamo je upoznao masu dece (a ja masu mladih mama) i razlika izmedju Australije i Japana sto se klinaca tice je da u Japanu deca mogu da izlaze sama bez problema. Da ja pustim klinca da sam izadje u pertu mislim da bi komsije zvale policiju, drzava ga smestila kod neke porodice, a ja bih zavrsio u zatvoru. U Japanu je vise kao kod nas - deca se slobodno igraju po parkovima/igralistima. Klinci su uglavnom bili dobri i strpljivi druzeci se sa mojim sinom (koji je sa 3 i po godine bio znatno mladji od ostalih). On je uvek probijao led i prvi se javljao/predstavljao/gledao sta se igraju i slicno.
Isao sam na jednu svirku u Tokijo - gorepomenuti prijatelj svira u rnr bendu the Gimmies i pozvao me na koncert. Njih sam gledao par puta u Pertu pre jedno 8 godina, bili su OK, ali malo previse the Hellacopters fazon, pa nisam bio ushicen pozivom, ali sam se uredno odazvao. Nasao sam ih u klubu (mala soba 3 sa 3), odgledao tonsku probu, pa smo otisli u obliznji restoran. Tamo me sacekalo prvo iznenadjenje - prvi pola sata svo pivo koje mozes da popijes kosta $3.80! Ja sam tu akciju maksimalno ispostovao.
Jeli smo i pili i krenuli ka klubu. Tamo me sacekalo drugo iznenadjenje - dva sta sve sto mozes da popijes je bilo svega $15 - za te pare jedva mogu jedno pivo ovde u Pertu da kupim. Naravno, pohlepna budala je navalila kao alav i sutradan sam zalio, ali kad nemam takvu sansu svaki dan.
Koncert je bio odlican, the Gimmies su sada mnogo bolji i sviraju melodicni rnr, nista novo, ali odlicno. Drugi bend koji je razvalio je Three Minute Movie - klasican ali ubojit power pop, svaka pesma je valjala.
Ostatak puta je bio uobicajen, a povratak u Pert, kao i uvek, depresivan...
