RALE DAMJANOVIC - “Mostarske Kise” kaseta, Diskos
Rale sarmira decake i devojcice u KSTu
Po starom obicaju Gramofonije voli da iznenadi kako sebe, tako i druge, pa se nada da je i u ovom slucaju tako. A slucaj je ogroman: Rale Damjanovic cita poeziji na muziku Borisa Bizetica. Zvuci tanko? Citaj dalje.
Vremeplov: Gramofonije je klinac od kojih 12ak godina i putuje sa matorcima i starijim bratom na more. U kolima 4 kasete koje se rotiraju non-stop: “Pub” Djorjda Balasevica, “Cegovic” Petra Bozovica, “Zenidba Bega Ljubovica” narodnog guslara Boska Vujacica, te kaseta o kojoj ce Gramofonije ovde da se bavi.
Brat i ja nismo presrecni zbog izbora muzike, ali ko je pa nas pitao kao klince? Opet, kada previse ponavljanja otupljuje um i ovom prilikom se nekako naviknemo na gorepomenutu “plejlistu” i nakon 17-og preslusavanja vise nam se ovaj izbor i ne cini tako losim.
Ako me secanje ne vara, “Mostarske Kise” je (uz “Pub”) najvise isla. Mozda zato sto smo sve, a roditelji najvise, vec naucili svaku pesmu napamet, a verovatno da su matori to preslusavali i ranije, cak mislim da su u kolekciji imali i singl sa naslovnom poemom.
Taj singl, za razliku od albuma, se moze naci na netu, mislim zahvaljujuci Aktivisti, pa overite. Ipak, kad ga slusam uz album cini se da je traka malo ubrzana, kao i sam recital da bi sve moglo da stane na po skoro 6 i po minuta sa svake strane 7” singla.
Sto se albuma tice, ja to nisam uspeo da nadjem nigde. Cak nisam siguran 100% da je to objavljeno na vinilu (ako jeste, Gramofonije hoce da kupi!). Ovaj rip je sa kasete (ne moje) i mome nevestom uhu se cini da neka nikakvog krckanja ploce. Nedavno nadjoh neku (naizgled) neregularno kasetno izdanje kod roditelja – sta se sa originalnom kasetom desilo ne pitah.
Pretpostavljam da je album objavljen krajem 70-ih, ako izbogcega onda zbog pratece muzike koja je u najmanju ruku genijalno komponovao niko drugi do Boris Bizetic, ali vraticemo se na to malo kasnije. Ko je Rale Damjanovic? Recitator, jebemliga. Ja sam samo za ovo cuo od njega i mozda ga video par puta na TVu i to je to. Internet je mrsav sto se njega tice, pa se uzdam u vas Gramofonijance da me obrazujete.
Raletovo recitovanje je skroz na mestu. Milsim, nisam ja nikad voleo recitovanje, ni u skoli kad sam ja treba da recitujem, niti da slusam druge kako to rade. Skoro svi su zvucali isuvise melodramaticno, jos kad se setim onih revolucionarnih poema...brrrr! Rale je nesto drugo. Rale ima meru. Zna da ne pretera kad bi ostali i-ha-ha preterali. Rale zna da udari malo na dinamiku. Rale zna da docara atmosferu poeme. Rale cak i neke ultrapateticne stihove ume da ucini manje takvim.
A kakvi su stihovi? Joj, pa gde sad ja da to analiziram, ali 'ajde, znam da hocete da procitate sta ovaj serator iz tastature hoce da kaze o tome. Album otvara “Prica” Milosa Crnjanskog. Malo cudno, s obzirom da se ploca zove “Mostarske Kise” i da se u takvim slucajevima obavezno ocekuje da naslovna pesma bude A1. Elem, Crnjanski se seca svoje stare ljubavi uz puno sete, mada se iz poslednjih stihova vidie da je bio jebivetar i da ko zna koju je kresao vec sledece godine. Jebiga, tako je to kad si pesnik.
Sad cu da preskocim naslovnu numeru, jer tih 15 minuta treba podrobno analizirati, pa se bacamo na A3, od istog autora kao i naslovna numera, a to je Pero Zubac. Seta opet u velikim dozama, sa pateticnim zavrsetkom, kojeg samo Rale moze da spase potpune propasti. Hvala Rale!!!
Onda idemo na Crnjanskog jos jedared, ovoga puta prilicno nadrealna pesma “Prva pesma covekova” u kojes se autor filosofski bavi pitanjima ko je covek i metafizicki se bavi produzetkom vrste. Odlicno Gramofonije, sedi, cista petica! Hvala uciteljice.
“Prisecanje” Slavka Vukosavljevica je minimalna, gotovo haiuku pesma, gde se Slavko samosazaljeva i sebe nipodastava. Nije tako Slavko, glavu gore. Ako je devojka bila mlada, pa super za tebe, nema potrebe da se zalis. “Devojka ce tek da bude. Ja sam bio” je vrhunac pesme, ali vrhunac. A onda kad se muzika opet malo stisa (da, muzika se uvek stisa kada ide recitovanje) Rale doda jos jednom sporije i znacajnije: “Ja sam bio.”
Onda ide, svu dosadasnju salu na stranu, jedna zaista lepa pesma o ljubomori koja se, gle cuda, zove “Ljubomora”, a napisao je Branko V. Radicevic – to je onaj sto me je uvek zbunjivao kao klinca. Ne' da pricam vise, poslusajte.
“Doci ce vreme kad te vise necu videti jasno” Zvonimira Kostica je jedan od slabijih momenata na albumu, ali prezivecemo, nije sad kraj sveta. Mislim, delifini...
I eto nam kraja, a na kraju “Jeste dodju meni”, boemska balada Branislava Petrovica. Ko god da je taj delija voleo bih da ga upoznam i popijemo tih 300 cajeva sa rumom, pa da sredimo da mu dodje i ta zver njegova bajna i neka nastave cajanku do prekosutra.
A “Mostarske Kise”? Cudna poema, ne znam sta da kazem. Da se uozbiljim: oseca se da je autor zaista bio sjeban tom vezom jedne jeseni sa nekom Svetlanom, tj. Sjeban kad ga je ostavila, mada se to ne kaze eksplicitno. Bio je stariji, zavela ga je nevidjeno, slomila mu srce toliko da ne moze da seti je li imala taj mali ljubicasti mladez ili ne. Ima u ovoj poemi nekih lepih, skoro pa filmskih motiva, ali ima i pateticnih poredjenja (dojke koje su tople k'o mali psici). Ipak, ono sto je najgore je da je tip glumio budalu i lomio se oko te Svetlane a da je nije ni kresnuo! Ej! To je, bre, ljubav, a ne ovo ko sada deca se prvo kresnu, pa se tek onda rode...
Nego, dosta o toj poeziji, da predjemo i na muziku. Ja nisam neki ogroman poznavalac inace jos ogromnijeg opusa Borisa Bizetica, poznatijeg kao Veljko B Uzicanin. Doduse, mogu da se pohvalim da sam 1976 u Zvecanu gledao njegov solo koncert, pracen nastupom Rokera S Moravu u punom Domu JNA, a gde ste vi tada bili?
Muzika je fenomenno komponovana, aranzirana i otsvirana. Donekle potseca na 70s soundtrack muziku, sa elementima francuskog popa. Tonovi su prilicno 'molski', u skladu sa tonovima peozije. Ne znam odakle ovo u Borisu Bizeticu i kako je sve to dospelo na traku. Ali znam da je super.
I, to je to... mrzi me vise da pisem. Odoh.
