Ojla, vec sam kacio prvi LP od Pan Petra, pa evo da ga ponovimo, zajedno sa drugim album, te snimcima sa probe nakon drugog albuma, sto nije bilo na netu do sada.
Sta reci? "Petar Pan 1" je i dalje biser YU rokenrola, neotkriven od strane sirokih narodnih masa, jbg. Cinjenica da album jos uvek moze da se kupi me tera da uzmem smajser i opalim hiljade rafala, ali dzabe bi i to bilo...
Drugi album je takodje dobar, mada je patio od lose produkcije. Ovde sam dodao snimke sa probi iz perioda nakon drugog albuma, ako iko zna koje su pesme u pitanju nek' se ne stidi:
Petar Pan 1 LP
Bio jednom jedan r'n'r
Proba
Sunday, August 8, 2010
Tuesday, July 6, 2010
VIA Talas/Talas - antologija
.jpg)
Za sve lenjivce evo kompletnog vinilnog opusa benda VIA Talas iliti Talas, kako su se zvali na prvom i jedinom albumu. Za one koji vole da citaju podatke na engleskom se pobrinuo lik koji je okacio info na wikipedia sajtu. Mada, svako treba da zna: bend kroz ciju je postavu proslo nekoliko manje-vise poznatih ljudi. Mra Mijatovic je uvek bila tu, Bojan Pecar na albumu, Dusan Gerzic, Misko Plavi, te gosti Vuk Vujacic, Milan Mladenovic... kamara!
Muzika je uglavnom leprsavi novotalasni pop i varijacije na isti. Vrlo slusljivo, a meni su narocito stvari sa "Artisticke radne akcije" super. Ipak, "Sama" je bio i ostao njihov najveci hit, a zavrsio je svojevremeno i u kultnom filmu "Secerna vodica". Stih "Rudi, ne diraj mi grudi" do dan-danas ostaje jedan od najbizarnijih u YU rocku...
Elem, OVDE je sve sa mojih ploca ripovano. Prve dve stvari su sa pomenute "ARA kompilacije, treca stvar "Ti" sa "Demo Top Vol. 1" LP-ja, ostatak je "Perfektan dan za banana ribe" LP-ja iz 1983, izdavac Sarajevo Disk. Naslov je, svakako, pozajmljen iz odlicne price majstora Selindzera!
Omota LP-ja ima po netu, odakle sam i gornju fotku pozajmio, hvala originalnom postavljacu!!!
Sunday, June 13, 2010
Jazz Kajmak LP
Eto, svasta ce da se desi u Japanu... Pre mesec dana odem u prodavnicu ploca u Jokohami i dok sam listao ploce krajickom oka ulovim nesto sto mi se ucinilo zanimljivim. Proverim, vidim pise "Jazz Kajmak" i ukapiram da se radi o nekom piratu sa YU jazz/fusion muzikom.
Bese jevtino, pa sam odmah pazario LP. Kao sto se vidi, sve je ovde vec poznato: RTB Big Ban, Kim, September, Tone Jansa, Tihomir Asanovic. Ploca izasla 1995 za Most Records, a onima koji prate bice jasno ko se krije iza ove misteriozne etikete. Isti lik je meni pre par godina naredio da skinem linkove za par reizdanja sa njegove, sada zvanicne, etikete koje sam ovde svojevremeno kacio... Nekad pirat, a sada borac protiv piratluka, iako ne bih ovaj moj rad ovde zvao tim pogrdnim imenom - sa sigurnoscu tvrdim da je bar dvoje ljudi kupilo pomenute ploce nakon sto su ih skinuli ovde i preslusali.
Elem, fina kompilacija, sa najgorim mogucim omotom ikad uradjenim na podrucjima bivse YU.
Skinite je OVDE ili OVDE.
Wednesday, June 2, 2010
Odiseja u Japanu 2010
I ove godine sam boravio u Japanu, ali ne zarad krmanluka, ispijanja alkohola i muzike, vec porodicno. Ko ima klince i putuje zna da to nije zezanje, vec tezak rad. Ipak, bilo je i zadovoljstava, o cemu ce ovde biti rec.
beskucnik u Jokohami
Posto sam vec prethodne tri godine svirao po Niponu, nisam hteo da izneverim ovu godinu, te sam uredno zakazao solo svirku u jednom od omiljenih mi klubova u Tokiju – UFO Club u Koenji-u. Sa menadzerkom kluba sam ugovorio svirku bez problema, a usput i dodao jos jednog solo aktera iz Perta – Steve Matzkov-a.
Za razliku od prethodnih turneja, ovaj put sam predstavio moj poslednji solo projekat. Kao i uvek, problem sa organizacijom koncerata u Japanu je promocija. Koliko mi je poznato, iole pristojnih radio stanica nema, pa je uzaludno ocekivati da potencijalni posetioci koncerata mogu da cuju vasu muzika tim putem – stoga ostaje myspace resenje kao jedina opcija. Muzicka stampa postoji, barem nekoliko besplatnih casopisa koji se dele po klubovima/prodavnicama ploca, ali osim ako niste neko veliko ime tesko je dobiti prostor u njima, samo obican listing koji ide uz mesecna desavanja po mestima za svirku.
Dakle, ostalo mi je samo da spamujem kao manijak po jebenom majspejsu, sto sam i cinio par nedelja pred svirku. Sad, sta se desilo – ne znam, ali ovoga puta sam imao najposeceniji koncert od 15 koliko sam svirao u Japanu do sada. Takodje, pametna odluka je bila da pitam menadzerku da me stavi u sredinu (bilo je 6 bendova ukupno). Problem u Japanu je sto nema nocnih vozova, pa sve mora da se zavrsi do 23h (ima i celonocnih izuzetaka, narafski) da bi ljudi stigli da uhvate voz kuci. Zato sam i mislio da je bolje ne biti ni prvi ni poslednji, nego zlatna sredina. Na srecu, izgleda da nisam morao da se trudim, jer se ispostavilo da je najvise ljudi gledalo bas mene.
obozavaoci Gramofonija poziraju istom
No o samo svirci nakon sledecih redova: iz Jokohame sam krenuo put Koenji-a negde oko 10.30. Prvo podzemnom zeleznicom dve stanice, zatim brzi voz za Shinjuku i onda lokalni za Koenji. Kad sam stigao zvao sam lika koji radi u hostelu gde sam otseo tu noc da me pokupi sa stanice. Hostel je netipican, jer ima samo 4 sobe i sve su privatne, tj. Ne dele se, psim sto parovi mogu da ostanu u njima, naravno. Mesto je maleno, ali skroz opusteno. Soba je 5m kvadratnih, ali nisam ni dosao da se sirim po sobi kao prdez po gacama, vec samo da prespavam tu posle svirke, tako da nisam imao na sta da se zalim. Krevet je, odmah sam video, bio preudoban, posteljina cista.
Nakon sto sam ostavio stvari krenuo sam da malo lutam po omiljenom mi tokijskom predgradju Koenji. Prvo rutina, kao i svaki put kad odem tamo: Freshness Burger za rucak. FB je japanska firma i po meni prave najbolje hamburgere tamo. Japanski hamburgeri su mali, kao sto se ocekuje, ali ovaj je dovoljno veliki, naocito uz przeni krompir i pivo. Ej, pivo u hamurgerskoj radnji! Nema toga u Australiji. A jos moze i da se pusi. Ne da sam neki pusac ovih dana, ali za taj dan sam se spremio na paklicu cigareta.
Dakle, lepo sam ruckao, a onda odmah u susedni ulaz u Base Records prodavnicu ploca. Bilo je svega tamo, mada nista bas da me natera da otvorim novcanik (a bilo je para za trosenje na ploce, mada odakle su dosle je duga prica). Bese mi toplo oko srca kada sam medju singlovima video i “Ona se budi”/”Mali covek” od sarla Akrobate, ali vec ga imam, a i cena je bila oko 25 evra.
Nakon toga odoh u jos jednu radnju sa japanskim imenom gde je izbor bio mnogo bolji, ali nisam se odvezao sve dok ne naletih na gomilu singlova za smesne pare, pa sam kupio jedno 20 komada, da se nadje. Uglavnom pank, te par japsnkih singlova sa decijom muzikom.
Oko 14h sam otisao u svoju sobu da se spremim za tonsku probu, te na brzaka proverim elektronsku postu, a vec u 14.45 sam usao u taxi da me odveze do kluba. Peskobusom je svega 20 minuta, ali imao sam gitaru i ranac sa pedalama, pa me mrzelo da teglim, a i malo-malo, pa bi neka kisica padala.
Kad sam dosao u klub pozdravio sam se sa menadzerkom i toncem koje znam od pre i odmah krenuo da radim tonsku probu. Kao sto rekoh u bolgu iz 2007, tonske probe u Japanu krecu oko 3 popodne. Ne znam zasto, ali bio sam haos nervozan. U medjuvremenu je dosao i Steve, pa sam imao s kim i da popricam. Nekako sam odradio tonsku, malo sam zapetljao kod jedne pesme, ali ko ih sljivi kad i ne znaju kako pesma treba da ide. Naime, od tehnike koristim gitaru, pedalu sa raznim efektima, te loop station pedalu na koju mogu da nasnimavam to sto sviram kako i koliko hocu. E, kod te pedale sam malo zeznuo, ali jebes ga, to je samo tonska proba. Posle mene je Steve odradio svoju i bili smo spremni da krenemo u potragu za nekim restoranom.
Kad smo izasli bilo je svega 4 popodne, pa smo ubijali vreme setajuci po kvartu dok se ne otvori omiljeni mi restoran u blizini (u 17h). taman je neka kisica krenula da rominja kad je gazda otvorio lokal. Usli smo, jeli smo, malo pili, platili, izasli. Sve je bilo kako dolikuje, nema sta da se prebaci.
Otisli smo u UFO Club i usetali kao hadzije. Tu me je sacekalo 4 prijatelja i odmah po starom japanskom obicaju “iskreni smo, tim se dicimo” mi rekli da sam se ugojio. Nista: “malo izgledas drugacije, jel' si mozda nabacio neko kilo?”, vec samo “Oh, you got fat!” Da, znam da sam Prasoje, ali sta cu kad volem da je'm, da ga 'bem.
Popio sam par piva, nisam hteo da preterujem, jer ako preteram zajebem sa ovim pedalama vrlo lako. Da ne gnjavim o ostalim bendovima: bili su OK, ali nista spektakularno. Steve ja bio skroz dobar, mada svirao je pre mene, a ja sam umirao od nervoze. Izasao sam napolje na svez vazduh, al' kita – bese neka sparina. Malo sam se protezao kao mlada zivotinja, disao duboko i slicno. Onda sidjoh u klub i nekako skoro sva nervoza ode samo tako.
Spremio sam se za svirku i izasao na binu iza zavese, prikljucio sve jebade i bio potpuno samouveren u svoje super sposobnosti. Dao sam znaku osoblju da otvori zavesu i krenuo sa svirkom. Sve je proslo kako treba, oprema nije zakazala, a bogami ni ja. Prijem je bio odlican, cak su neki ljudi i malo zaigrali, mada sam to video tek krajickom oka, jer sam budno gledao u sta sviram. Nakon kojih 30-ak minuta sam za pojas zadenuo, zahvalio svima i zavrsio.
Kada sam se vratio nazad u publiku videh da se jos nekoliko mojih prijatelja okupilo i mogao sam konacno da se malo opustim i popijem kao covek. Sledeci bend je krenuo i muzika je bila preglasna, pa smo svi izasli napolje da mozemo da pricamo normalno. Nakon jedno 20-ak minuta su jos neke face koje ne znam izasle iz kluba i poceli da mi zahvaljuju na super svirci. Molim lepo, kupite plocu i CD.
negde oko 22.30h se sve zavrsilo, bio sam fino placen, spakovao sam opremu i dzitru i zapalio peskobusem do svog smestaja. Tamo ostavih stvari i odoh u solo provod.
Kada sam boravio pre par godina u Koenji-u slucajno sam upoznao sredovecnog vozaca vozova i par noci proveo sa njim i ekipom u caskanju/ispijanju alkohola na ulici. Bilo je leto, a pivo hladno, pa je bila prava prilika za tako nesto. Lik, cije ime ne znam, nam je jedne noci prisao i poceo konverzaciju, malo na engleskom, malo na japanskom. Sve to je zabelezeno na filmu "Three Hams in a Can" (dokumentarac o mojoj turneji koju sam radio po Japanu sa dvoje prijatelja 2008).
Kada sam organizovao svirku ovde godine resio sam da potrazim lika i vidim kako je i sta je. Secam se da sam ga jednom video u nekom malom baru, pa sam logicno prvo tamo krenuo. A ko trazi taj i nadje, pa je moj poznanik stajao za sankom bas tu. Prisao sam mu i potrudio se da objasnim ko sam i vidim seca li me se. Trebalo mu je malo da se seti, bio je vec pod gasom, a i zbunio se kad mu je ovakva gromada od stranca prisla. Ipak, naravno da se setio i mene i ostatka ekipe. Popricah nekako sa likom i platih mu pice i krenuh dalje u akciju.
dve pijane budale i jos pijaniji fotograf sa drhtavom rukom
sledece mesto je bio mali restoran gde sam vec par puta pre jeo "jumbo gyoza". dakle, jedna porcija, plus pivo, pa dalje u Penguin House, gde sam svirao 2008 i otisao da pozdravim gazdu i ribu koja radi zvuk. i oni su se iznenadili kad su me videli, a ja kad sam cuo da su samo par sati pre toga tu svirali moji japanski nojz heroji Otomo Yoshihide i Keiji Haino... Kakva nesreca! Popih pice tu, prosetah jos malo ulicama i odoh na tusiranje/pocinak.
Sutradan sam otisao u Tokijo u kupovinu ploca. Da ne davim, pazario sam tusta i tma vinila za male pare.
Nakon par nedelja sam odgledao Tetsuo the Bullet Man, o cemu vise OVDE.
beskucnik u Jokohami
Posto sam vec prethodne tri godine svirao po Niponu, nisam hteo da izneverim ovu godinu, te sam uredno zakazao solo svirku u jednom od omiljenih mi klubova u Tokiju – UFO Club u Koenji-u. Sa menadzerkom kluba sam ugovorio svirku bez problema, a usput i dodao jos jednog solo aktera iz Perta – Steve Matzkov-a.
Za razliku od prethodnih turneja, ovaj put sam predstavio moj poslednji solo projekat. Kao i uvek, problem sa organizacijom koncerata u Japanu je promocija. Koliko mi je poznato, iole pristojnih radio stanica nema, pa je uzaludno ocekivati da potencijalni posetioci koncerata mogu da cuju vasu muzika tim putem – stoga ostaje myspace resenje kao jedina opcija. Muzicka stampa postoji, barem nekoliko besplatnih casopisa koji se dele po klubovima/prodavnicama ploca, ali osim ako niste neko veliko ime tesko je dobiti prostor u njima, samo obican listing koji ide uz mesecna desavanja po mestima za svirku.
Dakle, ostalo mi je samo da spamujem kao manijak po jebenom majspejsu, sto sam i cinio par nedelja pred svirku. Sad, sta se desilo – ne znam, ali ovoga puta sam imao najposeceniji koncert od 15 koliko sam svirao u Japanu do sada. Takodje, pametna odluka je bila da pitam menadzerku da me stavi u sredinu (bilo je 6 bendova ukupno). Problem u Japanu je sto nema nocnih vozova, pa sve mora da se zavrsi do 23h (ima i celonocnih izuzetaka, narafski) da bi ljudi stigli da uhvate voz kuci. Zato sam i mislio da je bolje ne biti ni prvi ni poslednji, nego zlatna sredina. Na srecu, izgleda da nisam morao da se trudim, jer se ispostavilo da je najvise ljudi gledalo bas mene.
obozavaoci Gramofonija poziraju istom
No o samo svirci nakon sledecih redova: iz Jokohame sam krenuo put Koenji-a negde oko 10.30. Prvo podzemnom zeleznicom dve stanice, zatim brzi voz za Shinjuku i onda lokalni za Koenji. Kad sam stigao zvao sam lika koji radi u hostelu gde sam otseo tu noc da me pokupi sa stanice. Hostel je netipican, jer ima samo 4 sobe i sve su privatne, tj. Ne dele se, psim sto parovi mogu da ostanu u njima, naravno. Mesto je maleno, ali skroz opusteno. Soba je 5m kvadratnih, ali nisam ni dosao da se sirim po sobi kao prdez po gacama, vec samo da prespavam tu posle svirke, tako da nisam imao na sta da se zalim. Krevet je, odmah sam video, bio preudoban, posteljina cista.
Nakon sto sam ostavio stvari krenuo sam da malo lutam po omiljenom mi tokijskom predgradju Koenji. Prvo rutina, kao i svaki put kad odem tamo: Freshness Burger za rucak. FB je japanska firma i po meni prave najbolje hamburgere tamo. Japanski hamburgeri su mali, kao sto se ocekuje, ali ovaj je dovoljno veliki, naocito uz przeni krompir i pivo. Ej, pivo u hamurgerskoj radnji! Nema toga u Australiji. A jos moze i da se pusi. Ne da sam neki pusac ovih dana, ali za taj dan sam se spremio na paklicu cigareta.
Dakle, lepo sam ruckao, a onda odmah u susedni ulaz u Base Records prodavnicu ploca. Bilo je svega tamo, mada nista bas da me natera da otvorim novcanik (a bilo je para za trosenje na ploce, mada odakle su dosle je duga prica). Bese mi toplo oko srca kada sam medju singlovima video i “Ona se budi”/”Mali covek” od sarla Akrobate, ali vec ga imam, a i cena je bila oko 25 evra.
Nakon toga odoh u jos jednu radnju sa japanskim imenom gde je izbor bio mnogo bolji, ali nisam se odvezao sve dok ne naletih na gomilu singlova za smesne pare, pa sam kupio jedno 20 komada, da se nadje. Uglavnom pank, te par japsnkih singlova sa decijom muzikom.
Oko 14h sam otisao u svoju sobu da se spremim za tonsku probu, te na brzaka proverim elektronsku postu, a vec u 14.45 sam usao u taxi da me odveze do kluba. Peskobusom je svega 20 minuta, ali imao sam gitaru i ranac sa pedalama, pa me mrzelo da teglim, a i malo-malo, pa bi neka kisica padala.
Kad sam dosao u klub pozdravio sam se sa menadzerkom i toncem koje znam od pre i odmah krenuo da radim tonsku probu. Kao sto rekoh u bolgu iz 2007, tonske probe u Japanu krecu oko 3 popodne. Ne znam zasto, ali bio sam haos nervozan. U medjuvremenu je dosao i Steve, pa sam imao s kim i da popricam. Nekako sam odradio tonsku, malo sam zapetljao kod jedne pesme, ali ko ih sljivi kad i ne znaju kako pesma treba da ide. Naime, od tehnike koristim gitaru, pedalu sa raznim efektima, te loop station pedalu na koju mogu da nasnimavam to sto sviram kako i koliko hocu. E, kod te pedale sam malo zeznuo, ali jebes ga, to je samo tonska proba. Posle mene je Steve odradio svoju i bili smo spremni da krenemo u potragu za nekim restoranom.
Kad smo izasli bilo je svega 4 popodne, pa smo ubijali vreme setajuci po kvartu dok se ne otvori omiljeni mi restoran u blizini (u 17h). taman je neka kisica krenula da rominja kad je gazda otvorio lokal. Usli smo, jeli smo, malo pili, platili, izasli. Sve je bilo kako dolikuje, nema sta da se prebaci.
Otisli smo u UFO Club i usetali kao hadzije. Tu me je sacekalo 4 prijatelja i odmah po starom japanskom obicaju “iskreni smo, tim se dicimo” mi rekli da sam se ugojio. Nista: “malo izgledas drugacije, jel' si mozda nabacio neko kilo?”, vec samo “Oh, you got fat!” Da, znam da sam Prasoje, ali sta cu kad volem da je'm, da ga 'bem.
Popio sam par piva, nisam hteo da preterujem, jer ako preteram zajebem sa ovim pedalama vrlo lako. Da ne gnjavim o ostalim bendovima: bili su OK, ali nista spektakularno. Steve ja bio skroz dobar, mada svirao je pre mene, a ja sam umirao od nervoze. Izasao sam napolje na svez vazduh, al' kita – bese neka sparina. Malo sam se protezao kao mlada zivotinja, disao duboko i slicno. Onda sidjoh u klub i nekako skoro sva nervoza ode samo tako.
Spremio sam se za svirku i izasao na binu iza zavese, prikljucio sve jebade i bio potpuno samouveren u svoje super sposobnosti. Dao sam znaku osoblju da otvori zavesu i krenuo sa svirkom. Sve je proslo kako treba, oprema nije zakazala, a bogami ni ja. Prijem je bio odlican, cak su neki ljudi i malo zaigrali, mada sam to video tek krajickom oka, jer sam budno gledao u sta sviram. Nakon kojih 30-ak minuta sam za pojas zadenuo, zahvalio svima i zavrsio.
Kada sam se vratio nazad u publiku videh da se jos nekoliko mojih prijatelja okupilo i mogao sam konacno da se malo opustim i popijem kao covek. Sledeci bend je krenuo i muzika je bila preglasna, pa smo svi izasli napolje da mozemo da pricamo normalno. Nakon jedno 20-ak minuta su jos neke face koje ne znam izasle iz kluba i poceli da mi zahvaljuju na super svirci. Molim lepo, kupite plocu i CD.
negde oko 22.30h se sve zavrsilo, bio sam fino placen, spakovao sam opremu i dzitru i zapalio peskobusem do svog smestaja. Tamo ostavih stvari i odoh u solo provod.
Kada sam boravio pre par godina u Koenji-u slucajno sam upoznao sredovecnog vozaca vozova i par noci proveo sa njim i ekipom u caskanju/ispijanju alkohola na ulici. Bilo je leto, a pivo hladno, pa je bila prava prilika za tako nesto. Lik, cije ime ne znam, nam je jedne noci prisao i poceo konverzaciju, malo na engleskom, malo na japanskom. Sve to je zabelezeno na filmu "Three Hams in a Can" (dokumentarac o mojoj turneji koju sam radio po Japanu sa dvoje prijatelja 2008).
Kada sam organizovao svirku ovde godine resio sam da potrazim lika i vidim kako je i sta je. Secam se da sam ga jednom video u nekom malom baru, pa sam logicno prvo tamo krenuo. A ko trazi taj i nadje, pa je moj poznanik stajao za sankom bas tu. Prisao sam mu i potrudio se da objasnim ko sam i vidim seca li me se. Trebalo mu je malo da se seti, bio je vec pod gasom, a i zbunio se kad mu je ovakva gromada od stranca prisla. Ipak, naravno da se setio i mene i ostatka ekipe. Popricah nekako sa likom i platih mu pice i krenuh dalje u akciju.
dve pijane budale i jos pijaniji fotograf sa drhtavom rukom
sledece mesto je bio mali restoran gde sam vec par puta pre jeo "jumbo gyoza". dakle, jedna porcija, plus pivo, pa dalje u Penguin House, gde sam svirao 2008 i otisao da pozdravim gazdu i ribu koja radi zvuk. i oni su se iznenadili kad su me videli, a ja kad sam cuo da su samo par sati pre toga tu svirali moji japanski nojz heroji Otomo Yoshihide i Keiji Haino... Kakva nesreca! Popih pice tu, prosetah jos malo ulicama i odoh na tusiranje/pocinak.
Sutradan sam otisao u Tokijo u kupovinu ploca. Da ne davim, pazario sam tusta i tma vinila za male pare.
Nakon par nedelja sam odgledao Tetsuo the Bullet Man, o cemu vise OVDE.
Sunday, May 30, 2010
odmor???
bejah na odmoru, mada ne znam moze li se jednomesecno putovanje sa petomesecnom bebom tako nazvati.
cim se oporavim kacim izvestaj, te muzicke novitete...
cim se oporavim kacim izvestaj, te muzicke novitete...
Monday, April 26, 2010
kako je propao rokenrol
KAKO JE PROPAO ROKNEROL
ok, znam da nije nista novo, muzika iz ovog filma je odavno na netu, ali eto veceras sam ga opet overio posle jedno 4 godine, pa mogu opet da konstatujem da je film odlicno odoleo zubu vremena i da je i dalje genijalan, cak stavise, jos i bolji nego ikad pre.
svega ima tu, da ne prepricavam bas svaki sekund filma. od tri price prva i treca su cista petica, a druga je jedno 4 minus, a i to zatos to su ove dve ultra super...
milion detalja, veceras sam otkrio onaj "japanski deo" u sredini "Yugo Nindza" iz prve price: prateci vokali idu "Ichi ni san shi" (iliti "jedan dva tri cetiri" na japanskom), a Divljan preko toga izgovara japanske geografske pojmove: Hokaido, Tokijo, Fudzijama...
treca prica ima po meni najjacu muziku, dovoljne su samo "Trese lupa udara" i "Crveno" da se napomenu. igrom slucaja upoznao sam jednog od Tragaca - naime Srdjan Radmilovic, iz Kazne za usi, je u filmu glumio jednog od Tragaca (nije ucestvovao u samom snimanju muzike, doduse), a taj isti Srdjan je brat od jednog ortaka ovde i dolazio je par puta u posetu i sipricao mi tu anegdotu. Naravno, odmah po doalsku kuci sam pustio film da vidim da li me tip zavrce, i govorio je istinu - one je drugi gitarista, pored Djure, u Tragacima. Bubnjar je, naravno, Jovec iz Orgazma. Elem, Srdjan je super lik, a pricu o tome kako smo ovde isli da gledamo lokalne bendove, a zavrsili kod ortaka/dilera plocama i naduvali se kao kreteni ostavicu za memoare jednog dana...
Inace mi je deo gde ide "Trese lupa udara" najbolji momenat u filmu: sve je tu rokenrol do daske! Kamerea, svetlo, rifovi...
e, pa uzivajte u novom ripu CDa sa muzikom iz filma. Ja sam jednom u zivotu video plocu, kad sam bio u vojsci. Ovo je sa CDa.
ok, znam da nije nista novo, muzika iz ovog filma je odavno na netu, ali eto veceras sam ga opet overio posle jedno 4 godine, pa mogu opet da konstatujem da je film odlicno odoleo zubu vremena i da je i dalje genijalan, cak stavise, jos i bolji nego ikad pre.
svega ima tu, da ne prepricavam bas svaki sekund filma. od tri price prva i treca su cista petica, a druga je jedno 4 minus, a i to zatos to su ove dve ultra super...
milion detalja, veceras sam otkrio onaj "japanski deo" u sredini "Yugo Nindza" iz prve price: prateci vokali idu "Ichi ni san shi" (iliti "jedan dva tri cetiri" na japanskom), a Divljan preko toga izgovara japanske geografske pojmove: Hokaido, Tokijo, Fudzijama...
treca prica ima po meni najjacu muziku, dovoljne su samo "Trese lupa udara" i "Crveno" da se napomenu. igrom slucaja upoznao sam jednog od Tragaca - naime Srdjan Radmilovic, iz Kazne za usi, je u filmu glumio jednog od Tragaca (nije ucestvovao u samom snimanju muzike, doduse), a taj isti Srdjan je brat od jednog ortaka ovde i dolazio je par puta u posetu i sipricao mi tu anegdotu. Naravno, odmah po doalsku kuci sam pustio film da vidim da li me tip zavrce, i govorio je istinu - one je drugi gitarista, pored Djure, u Tragacima. Bubnjar je, naravno, Jovec iz Orgazma. Elem, Srdjan je super lik, a pricu o tome kako smo ovde isli da gledamo lokalne bendove, a zavrsili kod ortaka/dilera plocama i naduvali se kao kreteni ostavicu za memoare jednog dana...
Inace mi je deo gde ide "Trese lupa udara" najbolji momenat u filmu: sve je tu rokenrol do daske! Kamerea, svetlo, rifovi...
e, pa uzivajte u novom ripu CDa sa muzikom iz filma. Ja sam jednom u zivotu video plocu, kad sam bio u vojsci. Ovo je sa CDa.
Saturday, April 24, 2010
Zoran Simjanovic - Simke
"Nacionalna Klasa" LP i "Jedna tema za jedan film" LP.
Simke je Simke, ponekad odlican, ponekad prosecan, ponekad originalan, ponekad pozajmljivac... Ima na ova dva albuma nekih briljantnih momenata, moj favorit je "Miris poljskog cveca".
Verovatno je ovo vec reizdato na diskovima, ovaj put rip sa mojih ploca.
Friday, March 12, 2010
Trio DAG - Secanja
bese nekoliko finih akusticnih grupa u Beogradu 70-ih, maltene dovoljno da se zanr scena napravi. od svih meni je najdrazi bas ovaj LP. ima dobrih stvari i kod Suncokreta, S vremena na vreme i Porodicne manufakture, ali ovde je svih 8 super!
o njima se ne zna previse, ali ko hoce nek se potrudi da sazna preko neta, da ne prepricavam uobicajene informacije.
ovaj rip je sa ploce skunio jedan Australijanac i poslao mi na CDu, a ja sa CDa skinuo danas za vas. zato i omota nema, ali i to se lako da naci na netu, nadam se.
ljubitelji lepih pesama uzivajte ovde!
o njima se ne zna previse, ali ko hoce nek se potrudi da sazna preko neta, da ne prepricavam uobicajene informacije.
ovaj rip je sa ploce skunio jedan Australijanac i poslao mi na CDu, a ja sa CDa skinuo danas za vas. zato i omota nema, ali i to se lako da naci na netu, nadam se.
ljubitelji lepih pesama uzivajte ovde!
Tunel - Live Kulusic 1985
e, u tom Kulusicu je svako snimao zive ploce :)
evo jednog rariteta za sve ljubitelje Tunela, medju kojima sebe ne ubrajam. opet sam tek pre neki dan provalio da mi ovo stoji i sakuplja prasinu u kolekciji vec godinama, a nisam siguran je li bilo vec na netu, pa ako nije - evo ga OVDE!
Snimak odlican, svirka standardno dobra, za one koji vole takav zvuk...
evo jednog rariteta za sve ljubitelje Tunela, medju kojima sebe ne ubrajam. opet sam tek pre neki dan provalio da mi ovo stoji i sakuplja prasinu u kolekciji vec godinama, a nisam siguran je li bilo vec na netu, pa ako nije - evo ga OVDE!
Snimak odlican, svirka standardno dobra, za one koji vole takav zvuk...
Wednesday, February 24, 2010
tri sunke u konzervi - taman po ukusu Neil Young-a ;)
2008 je Vas Verni isao na nekoliko svirki po Tokiju zajedno sa jos dvoje solo muzicara iz Perta. Sa nama je krenuo i trio fantastikus: jedan reziser, nas izdavac i njegova buduca devojka. zajedno smo proveli 6 dana, malo svirali, malo glumili turiste, mnogo jeli i pili.
skoro godinu dana kasnije dokumentarni film o tih 6 dana je ugledao svetlost dana. za sada se prikazuje samo po raznim festivalima, a nadamo se DVD izdanju u narednih nekoliko meseci.
film se zove "Three Hams In a Can" i vise o njemu (trejler, sinopsis...) mozete videti OVDE
dokumentarac je nedavno Neil Young licno izabrao da se prikazuje na filmskom festivalu u Bradfordu, Engleska. vise o tome OVDE.
ja bih rado podelio film sa vama, ali imam samo radnu, ne finalnu, verziju, a radim i na srpskim titlovima, pa cim sve bude spremno eto ga ;)
skoro godinu dana kasnije dokumentarni film o tih 6 dana je ugledao svetlost dana. za sada se prikazuje samo po raznim festivalima, a nadamo se DVD izdanju u narednih nekoliko meseci.
film se zove "Three Hams In a Can" i vise o njemu (trejler, sinopsis...) mozete videti OVDE
dokumentarac je nedavno Neil Young licno izabrao da se prikazuje na filmskom festivalu u Bradfordu, Engleska. vise o tome OVDE.
ja bih rado podelio film sa vama, ali imam samo radnu, ne finalnu, verziju, a radim i na srpskim titlovima, pa cim sve bude spremno eto ga ;)
Subscribe to:
Posts (Atom)
